陕西榆林九里山治超站多部门联合开展盲区治超

百度 如何提升领导干部意识形态能力？　　提升领导干部意识形态鉴别力　　意识形态鉴别力就是认清和辨识是否属于意识形态问题的认知和判断能力。

Истори?а филозофи?е (од грч. φιλοσοφ?α) скуп ?е система, доктрина, теори?а и школа филозофске мисли. Оквир филозофи?е као дисциплине, ?е да се она од самог почетка дефинише као рационална и критичка студи?а основних принципа. Обично се ди?ели на четири основне области: метафизику (студи?а структуре реалности), епистемологи?у (студи?а кори?ена, исправности и кра??их граница сазна?а), етику (студи?а природе морала и моралних судова), и естетику (студи?а о ?епоти и ум?етничким активностима). Два основна типа филозофског истражива?а су: аналитички (логичка студи?а концепата и концепци?а), и синтетички (сврстава?е концепата и концепци?а у ?едан у?еди?ени систем).

Делокруг

Филозофи?а подразуми?ева све области спекулативне мисли и ук?учу?е размиш?а?а о ум?етности, науци и религи?и. Разво?ем метода и принципа за истражива?е и анализу различитих области (са)зна?а, свака од ?их ?е добила сво? властити филозофски профил, одакле наста?у филозофи?а ум?етности (естетика), науке и религи?е. По?ам филозофи?а се користи и на популаран начин, односе?и се на скуп нам?ера и базичних ври?едности у односу на живот, природу и друштво (одакле и израз ?животна филозофи?а”). Пошто су границе ко?е раздва?а?у различите области сазна?а флексибилне и подложне пром?енама, конкретни?а дефиници?а филозофи?е ?е и да?е предмет различитих контраверзи.

Скоро да ?е немогу?е прона?и дво?ицу филозофа ко?и би дефинисали филозофи?у на исти начин. Кроз ?ену дугу и богату истори?у, филозофи?а ?е имала мноштво различитих значе?а. У античко? Грчко?, по?ам филозофи?а ?е у првом моменту означавао самоистражива?е сазна?а. Касни?е значе?е доби?а на сложености и третира се као покуша? схвата?а универзума као ц?елине; испитива?е моралних одговорности и друштвених обавеза чов?ечанства; покуша? разоткрива?а божанских нам?ера и м?еста ?удских би?а у односу на божанства у многобожно? Грчко? или у односу на ?едног Бога у ери апсолутне доминаци?е хриш?анства у европском сред?ов?ековном феудалном друштву и ислама у арапским зем?ама; покуша? обухвата?а природних наука и конституиса?а политичке мисли у ренесанси; ригурозна испитива?а кор?ена и исправности ?удских иде?а; испитива?е м?еста сви?ести у универзуму; испитива?е ври?едности истине, доброте и ?епоте; и напор ствара?а правила процеса ?удских уче?а с ци?ем промовиса?а рационалног и прочиш?еног размиш?а?а. Све ове дефиници?е укупно не могу истрошити сва значе?а ко?а су повезивана са филозофи?ом, али нам да?у иде?у о ?ено? кра??о? сложености и свеобухватности.

Ни?е лако прона?и било какав за?еднички елемент у ово? различитости, нити м?есто било каквог централног значе?а ко?е би могло послужити као универзална и свеобухватна дефиници?а. Први покуша? у том правцу би могао бити дефиниса?е филозофи?е као ?размиш?а?е о многобро?ним ?удским искуствима” или као ?рационална, методолошка и систематска испитива?а ствари ко?е се тичу чов?ека”. Иако су ове дефиници?е недоречене и непрецизне, сугеришу дви?е битне чи?енице о филозофира?у:

1. да ?е филозофи?а рефлексивна или медитативна активност и
2. да не пос?еду?е експлицитно властити суб?ект или тематику, него да се ради о методи или врсти менталне операци?е (као наука или истори?а), ко?а се може усм?ерити на било ко?у област или врсту искуства као об?екту студи?е.

Ди?елом оно што чини тешко извод?ивим консензус око дефиници?е филозофи?е ме?у филозофима, ?е због тога што сами филозофи често долазе у филозофи?у из различитих области, са различитим интересова?има и схвата?има, али и чи?еница да има?у различита искуства ко?а утичу на ?ихове погледе о знача?у одре?ених ствари. Тома Аквински (1224-75), доминикански фратар, ?ор? Беркли (1685—1753) бискуп ирске цркве, Серен К?еркегор (1813-55), дански теолог, итд. Сваки од поменутих ?е видио филозофи?у, као потрагу за истинама у религи?и и теж?у за откла?а?ем матери?алистичких и рационалистичких грешки, ко?е су по ?има, узрок ?ихове пропасти. Питагора (580-500. п. н. е.) у ?ужно? Итали?и, Рене Декарт (1596—1650) у Француско? и Бертран Расел (1872—1970) у Енглеско?, били су при?е свега математичари, чи?и погледи на сви?ет и ?удско сазна?е пада под утица? концепта бро?а и дедуктивног размиш?а?а. Други филозофи, као што су Платон (428-348. п. н. е.), Томас Хобс (1588—1679) и ?он Ст?уарт Мил (1806-73), су заокуп?ени политичким проблемима и друштвом, тако да све што су урадили у филозофи?и долази преко подстица?а за схвата?ем и на кра?у, теж?ом за пром?еном друштвеног и политичког понаша?а ?уди. Тре?и, као што су Миле?ани (Талес, Анаксимандар и Анаксимен, први грчки филозофи из стародревног града Милета у Анадоли?и), Френсис Бекон (1561—1621), елизабетански филозоф и Алфред Норт Ва?тхед (1861—1947) енглески метафизичар, почи?у са интересова?ем за физички састав природе, тако да су ?ихове филозофи?е много ближе уопштава?има у физици него онима у религи?и и социологи?и.

Истори?а филозофи?е разоткрива у дета?у концентрисану активност мноштва озби?них и способних мислилаца, ко?и се постав?а?у према, размиш?а?у о, или дета?но испиту?у природу сво?их искустава. Али у сваком ди?ели?у те различитости одре?ене карактеристичне супротности се константно ?ав?а?у, као што су оне изме?у монизма, дуализма и плурализма у метафизици; изме?у матери?ализма и идеализма у космолошко? теори?и; изме?у номинализма и реализма у теори?и значе?а; изме?у рациоанализма и емпиризма у епистемологи?и; изме?у утилитаризма и деонтолошке етике у теори?и морала и изме?у присталица логике и присталица емоци?а у потрази за одговорним водичем мудрости живота.

Ако посто?и ?една ?едина централна супротност кроз ци?елу истори?у филозофи?е, на скоро сваком степену и скоро у свако? ?ено? области, то ?е она ко?а се тиче критичких и спекулативних импулса филозофа. Ове дви?е дивергентне мотиваци?е има?у тенденци?у да се изразе кроз дви?е опет дивергентне методе, а то су респективно, анализа и синтеза. Платонова Држава ?е очигледан прим?ер друге, док ?е Принципи?а етика (1903), ?. Е. Мура (1873—1958), ?едног од оснивача аналитичке филозофи?е, очигледан прим?ер прве. Полазе?и са ?едноставним пита?ем о правди, у Платонов? Држави се прогресивно разви?а дискурс ко?и се тиче више различитих области: у почетку етике, затим политике, те едукационе теори?е, епистемологи?е и на кра?у метафизике. Од ?едног специфичног пита?а, Платон успи?ева да прошири сво?у дискуси?у на ?едан комплетан сви?ет. Мурова Принципи?а етика ?е потпуно супротан случа?. Полазе?и од ?едног општег пита?а као ?Шта се подразуми?ева под добром?”, Мур прогресивно растапа ово пита?е у читав низ других потпита?а, дета?но анализира?у?и значе?е сваког од ?их.

Античка филозофи?а

Главни чланак: Античка филозофи?а

Филозофи?а грчко-римског сви?ета од 6. ви?ека при?е нове ере до 6. ви?ека нове ере поставила ?е теме?е за сву касни?у западну филозофи?у. ?ене на?истакнути?е личности су Сократ (пети ви?ек при?е нове ере) и Платон и Аристотел (четврти ви?ек при?е нове ере). Разноврстан спектар важних мислилаца ко?и су обогатили ова? период не може заоби?и Пресократовце и софисте из шестог и петог ви?ека при?е нове ере; стоике, Епикуре?це и скептике из доба Хеленизма; и многе Аристотеловце и (нарочито) Платоновце ко?и су писали у ври?еме Римског царства, ук?учу?у?и истакнутог новоплатоновца Плотина. Античку филозофи?у ?е на кра?у помрачило хриш?анство у 6. ви?еку нове ере, али на такав начин да ?е, кроз хриш?анство, доминирала сред?ов?ековном и ренесансном филозофи?ом. Ова коначна симбиоза изме?у античке филозофи?е и хриш?анске в?ере може одражавати чи?еницу да су филозофска ув?ере?а у касно? антици испу?авала скоро исту улогу као и в?ерски покрети, са ко?има су ди?елили многе сво?е ци?еве и праксе.

Само мали дио старих филозофских списа досп?ео ?е нетакнут до нашег времена. Остатак су реконструкци?е, у ве?о? или ма?о? мери усп?ешне, настале спа?а?ем фрагментарних доказа из извора ко?и се на ?их позива?у.

Главне одлике

?Античка” филозофи?а ?е при?е свега филозофи?а класичне Грчке, ко?а не само да ?е засновала ц?елокупну европску филозофску традици?у, ве? ?е извршила неупоредив утица? на ?ен садржа? и стил. Обично се сматра да почи?е са Талесом средином 6. ви?ека при?е нове ере, иако су сами стари Грци често постав?али Хомера (око 700. п. н. е.) за ?еног правог зачетника. Традиционално се сматра да античка филозофи?а завршава 529. године нове ере, када се в?еру?е да ?е хриш?ански цар ?устини?ан забранио уче?е ?паганске” филозофи?е у Атини. Ме?утим, ово ни?е био нагли прекид; д?елатност платоновских филозофа ?е настав?ена неко ври?еме у самонаметнутом егзилу.

Све до Платона (у прво? половини 4. ви?ека при?е нове ере), филозофи?а ни?е развила знача?ну сопствену техничку терминологи?у — за разлику од савремених дисциплина као што су математика и медицина. Платонов ученик Аристотел, а посли?е ?ега и стоици, дали су одлучу?у?и допринос филозофском р?ечнику античког сви?ета.

Античка филозофи?а ?е при?е свега била производ Грчке и ди?елова Средозем?а у ко?има се говори грчки ?език, ко?и су ук?учивали ?ужну Итали?у, Сицили?у, западну Ази?у и велике ди?елове с?еверне Африке, посебно Египат. Од 1. ви?ека при?е нове ере, изви?естан бро? Рим?ана се активно ангажовао у ?едном или другом грчком филозофском систему, а неки од ?их су писали сво?а д?ела на латинском (Лукреци?е, Цицерон). Али грчки ?е био и остао лингуа франка филозофи?е. Иако велики дио модерне филозофске терминологи?е потиче од латинизованих верзи?а грчких техничких концепата, ве?ина ?их ?е из латинског р?ечника сред?ов?ековног аристотелизма, а не непосредно од античких римских филозофских д?ела и ?ихових писаца.

6. и 5. ви?ек при?е нове ере

Прва фаза, ко?а заузима ве?и дио 6. и 5. ви?ека при?е нове ере, опште ?е позната као пресократсовска филозофи?а. На?рани?и практичари ?мудрости” (Талес; Анаксимандар; Анаксимен) долазе из Милета, на западно? обали Мале Ази?е. Пресократовски мислиоци су заокуп?ени траже?ем об?аш?е?а за пори?екло и правилности природе им?еста чов?ека у сви?ету (питагоровци, Хераклит, Емпедокле, Демокрит), иако ?е та? период произвео и такве ?одметнике” као што су еле?ски филозофи (Парменид; Зенон из Еле?е), чи?и ?е радикални монизам насто?ао да поткопа саму основу космологи?е осла?а?у?и се на миш?е?е а приори.

Ознака ?пресократовци” долази од традиционалног гледишта да ?е Сократ (469 – 399 при?е н. е.) био први филозоф ко?и ?е пом?ерио жижу филозофи?е са природног сви?ета на чов?ека и ?егове ври?едности. Ме?утим, ова пром?ена се у велико? м?ери поклапа са д?ела?ем ?егових савременика, софиста, ко?и су ве? тврдили да подучава?у основе политичког, друштвеног и моралног д?елова?а. Али Сократова личност ?е толико мо?на икона за испитива?е моралности да се на кра?у ?егово име користи да означи ову прекретницу у истори?и филозофи?е. У наредном ви?еку, многе школе су се освртале управо на Сократа као на живо оличе?е филозофи?е и тражиле принципе ?еговог живота и миш?е?а у сво?о? филозофско? теори?и.

4. ви?ек при?е нове ере

Сократ и софисти су помогли да Атина постане филозофски центар грчког сви?ета, и ту су, у 4. ви?еку, жив?ела и учила два на?ве?а филозофа антике, Платон и Аристотел. Платон, Сократов ученик, основао ?е сво?у школу Академи?у у Атини. Платонови об?ав?ени ди?алози су филозофски класици и к?ижевна ремеке-д?ела, и разви?а?у, иако несистематски, глобалну филозофи?у ко?а обухвата етику, политику, физику, метафизику и епистемологи?у.

На?истакнути?и ученик Академи?е био ?е Аристотел, чи?а ?е сопствена школа Лице? неко ври?еме конкурисала знача?у Академи?е као филозофском центру. Аристотелове високо техничке, али тако?е често привремене истраживачке ?школске” расправе можда нису биле нам?е?ене за об?ав?ива?е; у сваком случа?у, нису биле знача?но ширене и о ?има се ни?е посебно расправ?ало све до кра?а 1. ви?ека при?е нове ере. Главне филозофске расправе (остав?а?у?и по страни ?егова важна д?ела из зоологи?е) ук?учу?у теме?не студи?е у свим областима ко?е покрива Платон, плус логику, грану филозофи?е чи?и ?е Аристотел родоначелник. Оне су, као и Платонови ди?алози, ме?у воде?им класицима западне филозофи?е.

Платонизам и аристотелизам су постали доминантне филозофи?е западне традици?е од другог ви?ека нове ере па све до кра?а ренесансе, а насли?е?е обе традици?е ?е од суштинског знача?а и за данаш?у савремену филозофи?у.

Хеленистичка филозофи?а

Све до кра?а 4. ви?ека при?е нове ере, филозофи?а ?е била широко ви?ена као потрага за универзалним разуми?ева?ем сви?ета, тако да су се у ?еним главним школама могла по?авити и биолошка и истори?ска истражива?а. Ме?утим, у ери хеленистичке филозофи?е ко?а ?е усли?едила, географски расц?еп ?е учинио да се филозофи?а оштри?е разграничи као самостална дисциплина. Александри?а, са сво?ом величанственом библиотеком и кра?евским покровите?ством, постала ?е нови центар научних, к?ижевних и истори?ских истражива?а, док су се филозофске школе у ??Атини концентрисале на оне области ко?е ближе одговара?у филозофи?и како се она отада схвата.

С?еде?е карактеристике су суштинске за филозофи?у не само у хеленистичко? ери, ве? укупно за ци?елу античку филозофи?у.

Три главна ди?ела филозофи?е на?чеш?е су била означена као ?физика” — првенствено спекулативна дисциплина, ко?а се бави концептима као што су узрочност, пром?ена, божанство и матери?а, и практично лишена емпири?ског истражива?а; ?логика” — ко?а ?е понекад ук?учивала епистемологи?у; и коначно, етика. Договорено ?е да етика буде коначни фокус филозофи?е, ко?а стога у суштини поста?е систематизовани пут ка личним врлинама (арете) и сре?и (еудаимониа). Ве? према томе у чему види сре?у као на?више добро ври?едно теж?е (да би се на на?бо?и начин морално жив?ело), еудаимониа (блаженство) се може изразити кроз хедонизам, перфекционизам, утилитаризам, алтруизам и егоизам, а могу?а су и ?ихова ме?усобна прожима?а. Еудаимонизам као ци? ко?и се постиже моралним д?елова?ем, има на уму сре?у по?единца и друштва. Посто?ала ?е и ?ака духовна димензи?а. Нечи?а религиозна ув?ере?а — то ?ест, начин на ко?и се рационализу?е и разра?у?е сопствена в?ерова?а и праксе у вези са божанским — била су сама по себи саставни дио и физике и етике, никада само додатак филозофи?и.

Доминантне филозофи?е хеленистичке ере (званично 323–31. при?е н.е.) биле су стоицизам (основао га ?е Зенон из Кити?ума) и епикуреизам (ко?и ?е основао Епикур). Скептицизам ?е тако?е био мо?на стру?а, углавном ширен кроз Академи?у ко?а ?е у овом периоду функционисала као критичка, а не доктринарна школа, и тако?е, почев од пос?ед?их децени?а периода, кроз пиронизам.

Филозофи?а у доба Римског царства

Пред кра? хеленистичког доба (не 31. године при?е н. е., кад званично почи?е Римско царство, ве? пола ви?ека рани?е, 80-их година при?е н. е) ?е пресудан тренутак за да?и разво? античке филозофи?е. Политички и во?ни преврати у Атини учинили су да се ве?ина филозофа исели из града, и оде у културна уточишта као што су Александри?а и Рим. Филозофске институци?е Атине никада се нису у потпуности опоравиле, тако да ?е ова децентрализаци?а довела до тра?ног прекра?а?а филозофске мапе. Катедре платонизма, аристотелизма, стоицизма и епикуре?ства ко?е ?е цар-филозоф Марко Аурели?е успоставио у Атини 176. године нове ере биле су знача?ан гест, али нису у потпуности обновиле сад ве? бившу филозофску надмо? Атине. Филозофи?а више ни?е била жива активност у оквиру атинске класичне школе ко?у су основали Платон, Аристотел, Зенон или Епикур. Ум?есто тога, постала ?е предмет ко?и се изучавао у малим студи?ским групама ко?е су водили професионални учите?и-филозофи широм грчко-римског сви?ета. У велико? м?ери, ос?е?ало се да ?е ?истори?а филозофи?е” дошла до кра?а, и да ?е сада ци? да се помним проучава?ем филозофских текстова тражи исправна интерпретаци?а ?старих”. ?едан од симптома овог ос?е?а?а ?е да ?е доксографи?а — систематска каталогизаци?а филозофских и научних миш?е?а — концентрисана углавном на период до око 80. године при?е нове ере, као и биографска истори?а филозофи?е ко?у ?е око 300. године написао Диоген Лаерти?е.

Други такав симптом ?е да ?е на?ве?и дио филозофске д?елатности касне антике у ствари претворио у коментариса?е класичних филозофских текстова. Истакнути математичар и филозоф 20. ви?ека Алфред Норт Ва?тхед се на ту чи?еницу осврнуо ри?ечима: ?Сва Западна филозофи?а ?е фуснота Платону”. У ово? завршно? фази античке филозофи?е, ко?а се понекад згодно назива ?царском” ?ер се ма?е-више поклапа са ером Римског царства, хеленистичка филозофска уче?а су постепено замаг?ена ожив?ава?ем доктринарног платонизма, заснованог на паж?ивом проучава?у Платонових текстова, из ко?их ?е разви?ена масовно разра?ена метафизичка схема. Аристотела су платоновци обично сматрали савезником и ?егово д?ело ?е стога пало у жижу многих коментатора новоплатоноваца. Ме?утим, упркос формално? бризи за обнав?а?е мудрости класика, ово ври?еме ?е произвело и властите оригиналне мислиоце, од ко?их ?е на?ве?и Плотин.

Школе и покрети

Рани питагоре?ци су чинили прву филозофску групу ко?а се може приближно назвати ?школом”. Стекли су репутаци?у та?новитости, као и готово религиозне оданости ри?ечи ?иховог оснивача Питагоре. ?Он сaм ?е то казао” (позната у латинском облику ?ipse dixit”) наводно ?е била ?ихова парола. На неки начин ?е тачни?е сматрати их сектом него школом, а ?ихова в?ерова?а и обича?и су свакако били у блиско? вези са в?ерским уче?има о ?очиш?е?у душе”.

Дуго се сматрало да су атинске филозофске школе имале статус формалних верских институци?а за обожава?е Муза. Ме?утим, то више ни?е случа?. Ипак, ?ихов правни и институционални положа? ?е остао прилично не?асан. И Академи?а и Лице? су добили име по ?авним шумарцима изван атинских зидина, у ко?има су се одви?але ?ихове ?авне активности. Стоици су добили име по ?авном пронаосу, или ?стоа”, у ко?ем су се саста?али, поред атинске Агоре. Иако су ове школе несум?иво тако?е одржавале наставу и расправе у приватним затвореним простори?ама, ?ихов ?авни профил ?е био к?учан за ?ихов идентитет као школе. У пос?ед?а четири ви?ека при?е нове ере, буду?и студенти филозофи?е хрлили су у Атину из ци?елог грчког света, а ?авна вид?ивост тамош?их школа несум?иво ?е култивисана ди?елом и с ци?ем регрутова?а. Само ?е епикуре?ска школа држала сво?е активности пода?е од ?авности, у складу са Епикуровом уче?ем о минималном учеш?у гра?ана.

Школа ?е почи?ала као неформална група филозофа са за?едничким скупом интерсова?а, под номиналним во?ством неког по?единца, али без ?аке ?парти?ске лини?е” ко?о? би сви чланови дуговали неупитну оданост. У прво? генераци?и Академи?е, на прим?ер, многе Платонове воде?е колеге нису се слагале са ?еговим ставовима у суштинским пита?има. Иста отвореност се уочава и у првим генераци?ама других школа, чак и — иако у много ма?о? м?ери — епикуре?ских. Ме?утим, након смрти оснивача слика се обично ми?е?ала. ?егова ри?еч посли?е смрти ?е у велико? м?ери поста?ала неоспорна, а да?и напредак се одви?ао као допуна или реинтерпретаци?а доктрина оснивача, а не као ?ихова зам?ена.

У то? м?ери, оданост ко?а ?е на дуге стазе повезивала школу обично ?е зависила од практично религиозног поштова?а теме?них текстова покрета, ко?и су обезб?е?ивали оквир у ком су се расправе водиле. Сличност са структуром в?ерских секти ни?е случа?на. У касни?о? антици, филозофски и религиозни покрети су заправо чинили ?единствен културни феномен и такмичили се за исту духовну и интелектуалну узвишеност. Ово ук?учу?е и хриш?анство, ко?е ?е од тре?ег ви?ека па нада?е постало озби?ан ривал ?паганско?” филозофи?и — при?е свега платонизму — и ко?е ?е на кра?у изво?евало поб?еду. У насто?а?у да се разуми?у духовни покрети касне антике као што су херметизам, гностицизам, новопитагореизам, цинизам, па чак и сам новоплатонизам, и ?ихова брига око ври?едности као што су аскетизам, самоочиш?е?е и самообожава?е, ни?е прикладно инсистирати на оштро? под?ели изме?у филозофи?е и религи?е.

У сред?ем ви?еку ?Античка филозофи?а” се традиционално карактерише као ?паганска” и разлику?е се од хриш?анске патристичке филозофи?е касне антике. Али ?е било могу?е усм?ерити ту ?паганску филозофи?у” у службу ?удаизма (Филон Александри?ски) или хриш?анства (на прим?ер Ориген; Августин; Боети?е; Филопон), и углавном су у овом пос?ед?ем сво?ству главни системи античке филозофи?е на кра?у инкорпорирани у сред?ов?ековну и ренесансну филозофи?у, ко?ом су наставили да доминира?у.

Ово широко преклапа?е изме?у филозофи?е и религи?е у изви?есно? м?ери одражава свеобухватни утица? филозофи?е на ц?елокупну културу античког сви?ета. Ри?етко сматрана одво?еном академском дисциплином, филозофи?а ?е често носила висок политички престиж, а ?ени начини дискурса су ?заразили” различите дисциплине ме?у ко?има су медицина, реторика, астрономи?а (у антици: астрологи?а), истори?а, граматика и право. Рад дво?ице на?ве?их научника античког света, доктора Галена и астронома Птоломе?а, много ?е дуговао ?иховом филозофском образова?у.

Претпоставке о ори?енталном пори?еклу филозофи?е

Посто?е одре?ене спекулаци?е о ори?енталном пори?еклу грчке филозофи?е, ко?е су зачете ?ош у позно доба Антике, и могу?их утица?а источних мудрости на грчки дух. Чак и данас се ?ав?а?у нека миш?е?а да грчка филозофи?а, на неки начин, води пори?екло из Египта и Вавилона, ме?утим мало ?е оних што разуми?у шта та? исказ заправо значи. На првом м?есту треба прим?етити да ово пита?е има сасвим различит аспект зависно од контекста у ком се постав?а. Пуно тога што се некада сматрало ори?енталним може заправо да буде дома?е. У вези са касни?им утица?има, ни?едан аутор ко?и се бавио периодом бу?а?а грчке филозофи?е не позна?е ни?едан утица? ко?и ?е дошао са Истока. Да ?е о томе нешто чуо, Херодот то не би пропустио да каже, ?ер то би потврдило ?егово ув?ере?е у египатско пори?екло грчке религи?е и цивилизаци?е. Платон, ко?и ?е из других разлога веома поштовао Егип?ане, сматрао их ?е при?е пословним, него филозофи?и склоним ?удима. Аристотел говори ?едино о пори?еклу математике из Египта мада би, да му ?е била позната нека египатска филозофи?а, ?егово? аргументаци?и одговарало да ?е помене. Одре?ене исказе о утица?у ко?и ?е дошао из Феники?е или Египта доби?амо тек касни?е, када су египатски свештеници и александри?ски ?евре?и почели да се надме?у у открива?у извора грчке филозофи?е у сопствено? прошлости. Филоново тумаче?е Старог зав?ета ?е ?едан очигледан прим?ер произво?ности, а египатски алегористи су поступали чак и произво?ни?е; ?ер ?има ?е био доступан матери?ал ко?и далеко ма?е обе?ава. Мит о Изиди и Озирису, на прим?ер, прво ?е тумачен у складу са иде?ама касни?е, а затим проглашен самим извором грчке филозофи?е.

Та? метод произво?ног тумаче?а кулминирао ?е код новопитагоре?ца Нумени?а, од кога су га преузели хриш?ански апологети. Нумени?е ?е та? ко?и реторички пита: ?Шта ?е Платон до Мо?си?е ко?и говори атички?”, а Климент и Еусеби?е да?у ?ош ширу прим?едбу, на прим?ер, кад Климент назива Платона ?хебре?ским филозофом”. У ренесанси ?е, за?едно са свим осталим, ожив?ена и ова збрка, и одре?ене иде?е, изведене из Praeparatio Evangelica задуго су наставиле да утичу на усво?ена гледишта. Кадворт (Cudworth) говори о древно? ?мо?си?евско? филозофи?и” ко?у су поучавали Талес и Питагора!? Ме?утим, важно ?е разум?ети истинско пори?екло ове предрасуде у односу на оригиналност Грка. Она не долази од модерних истраживача в?ерова?а древних народа, ?ер они нису открили никаква св?едочанства о утица?у феничанске или египатске филозофи?е, ко?а заправо уоште не посто?и. Овд?е ?е ри?еч о пуком остатку александри?ске страсти за алегори?ом, односно страсти за изражава?ем у алегори?ама.

У скори?им претпоставкама о ори?енталном пори?еклу филозофи?е, нико се више ни?е осла?ао на св?едочанства Климента и Еусеби?а; ме?утим однедавно оми?ени аргумент ?е сличност изме?у ум?етности и филозофи?е. Каже се како ?е све више очигледна сличност грчке ум?етности са оном са Истока, те се тако аргумент заснива на томе да по сво? прилици исто треба да се покаже као тачно и за филозофи?у. Аргумент може бити примам?ив онима ко?и га заступа?у, али уопште ни?е пресудан. Он занемару?е разлику у начину на ко?и се оне преносе од народа до народа. Матери?ална цивилизаци?а и ум?етности се лако могу прени?ети из ?едног народа у други, иако они нема?у за?еднички ?език, али филозофи?а може да се изрази ?едино апстрактним ?езиком и ?у, било путем к?ига, било вербалним поучава?ем, могу да пренесу ?едино образовани ?уди. Данаш?о? науци ни?е познат ни?едан Грк ко?и ?е, у ово ври?еме, могао да чита неку египатску к?игу или чак слуша говор египатског свештеника, и тако?е нису познати неки ори?ентални учите?и ко?и су тада писали или говорили грчки. Нема сум?е да би Грк ко?и ?е путовао у Египат покупио бар неке египатске ри?ечи, а узима се здраво за готово да су Грци могли да разуми?у свештенике. Ме?утим, они су морали да користе тумаче, а немогу?е ?е замислити расправу о филозофским иде?ама ко?а се води уз помо? необразованог тумача.

Питати се да ли ?е ме?у филозофским иде?ама била могу?а комуникаци?а ни?е ври?едно труда, барем док се не на?е неко св?едочанство да ?е било ко?и од ових народа имао филозофи?у ко?ом би комуницирао. Такво св?едочанство ?ош ни?е откривено а, колико ?е познато, Инди?ци су, поред Грка, били ?едини стари народ ко?и ?е имао нешто што заслужу?е то име. Ме?утим, нико данас не?е сугерисати да ?е грчка филозофи?а потекла из Инди?е и заиста све наводи на зак?учак да ?е инди?ска филозофи?а настала под грчким утица?ем. Хронологи?а санскритске литературе кра??е ?е тежак задатак, али, колико ?е могу?е да се види, велики инди?ски системи су настали касни?е него грчка филозофи?а, на ко?у на?више подс?е?а?у. Мистицизам Упанишада и будизма ?е локалног пори?екла; и мада су они дубоко утицали на филозофи?у у строгом смислу, према ?о? су се односили исто као Хесиод и орфичари према грчко? научно? мисли.

Сред?ов?ековна филозофи?а

Главни чланак: Сред?ов?ековна филозофи?а

Сред?ов?ековна филозофи?а ?е филозофи?а западне Европе од око 400. до 1400. године, отприлике у периоду изме?у пада Рима и доба ренесансе. Сред?ов?ековни филозофи су истори?ски нас?едници филозофа антике, али у ствари има?у врло мало непосредне везе с ?има. До отприлике 1125. године, сред?ов?ековни мислиоци су имали приступ само неколико текстова античке грчке филозофи?е (ди?елу Аристотелове логике). Ово ограниче?е об?аш?ава паж?у ко?у посве?у?у логици и филозофи?и ?езика. Упозна?у се са другим грчким филозофи?ама (нарочито онима касни?ег платонизма) посредно кроз списе латинских аутора као што су Августин и Боети?е. Ови хриш?ански мислиоци су за собом оставили тра?но нас?е?е платоновске метафизичке и теолошке спекулаци?е. Почевши од 1125. године, прилив првих латинских превода преосталих Аристотелових д?ела у западну Европу драматично ?е трансформисао сред?ов?ековну мисао. Филозофске расправе и спорови из тринаестог и четрнаестог ви?ека би?еже сталне напоре касни?их сред?ов?ековних мислилаца да разуми?у нови аристотеловски матери?ал и асимилу?у га у ?единствен филозофски систем.

На?знача?ни?и нефилозофски утица? на сред?овековну филозофи?у кроз ?ену хи?адугодиш?у истори?у има хриш?анство. Хриш?анске институци?е одржава?у сред?ов?ековни интелектуални живот, а хриш?ански текстови и иде?е пружа?у богату тему за филозофско миш?е?е и расправу. Иако су ве?ина на?ве?их мислилаца овог периода способни теолози, ?ихов рад се бави традиционалним филозофским пита?има и узима истински филозофски приступ разуми?ева?у сви?ета. Чак ?е и ?ихова расправа о специфично теолошким пита?има типично филозофска, прожета филозофским иде?ама, строгим аргументима и софистицираном логичком и концептуалном анализом. Предузе?е филозофске теологи?е ?едно ?е од на?ве?их достигну?а сред?ов?ековне филозофи?е.

Начин на ко?и се сред?ов?ековна филозофи?а разви?а у ди?алогу са текстовима античке филозофи?е и ранохриш?анске традици?е (ук?учу?у?и патристичку филозофи?у) приказан ?е у ?ене дви?е карактеристичне педагошке и рукописане к?ижевне врсте: коментару и расправи. У експлицитним коментарима на текстове д?ела Аристотела, Боети?еве теолошке расправе и класични теолошки у?беник Петра Ломбардског, Сентенци?е, сред?ов?ековни мислиоци су се изнова ?борили” са традици?ама ко?е су до ?их стигле. Супротно, расправа — облик дискурса карактеристичан за универзитетско окруже?е касни?ег сред?ег ви?ека — не усм?ерава се на одре?ене текстове, ве? на специфична филозофска или теолошка пита?а. То ?е омогу?ило сред?ов?ековним филозофима да прикупе релевантне пасусе и аргументе расуте по ауторитативно? литератури и да на систематски начин пресу?у?у о сво?им супротстав?еним тврд?ама. Ови ди?алектички облици миш?е?а и разм?ене подстичу разво? мо?них алата тумаче?а, анализе и аргумената ко?и су идеално прикладни за филозофско истражива?е. Ме?утим, високо техничка природа ових школских (или схоластичких) начина миш?е?а изазвала ?е подозре?е ренесансних хуманиста чи?и су напади на кра?у окончали период сред?ов?ековне филозофи?е.

Почеци

Општи карактер сред?ов?ековне филозофи?е на Западу ?е у знача?но? м?ери одре?ен истори?ским дога?а?има повезаним са сломом римске цивилизаци?е. Инвази?а Гота, Хуна и Вандала довела ?е не само до во?ног и политичког пораза Римског царства, ве? и до распада за?едничких институци?а и културе ко?е су одржавале филозофску активност у касно? антици. Боети?е, римски патрици? по ро?е?у и високи званичник у администраци?и остроготског кра?а, елоквентан ?е св?едок општег пада интелектуалне виталности у сво?е ври?еме. Он на?ав?у?е сво?у нам?еру да преведе на латински и напише коментаре свих д?ела Платона и Аристотела, а као разлог наводи бо?азан да ?е, у недостатку ове врсте помо?и, ?егови савременици ко?и говоре латински — по ?ему све лоши?е образовани —, ускоро потпуно изгубити приступ филозофском нас?е?у античке Грчке. Чини се да ?е Боети?ева проц?ена ситуаци?е била посебно прониц?ива, ?ер су током шест в?екова након ?егове смрти (до средине дванаестог ви?ека), филозофи на Западу скоро у потпуности зависили од самог Боети?а у погледу оно мало приступа ко?и су имали примарним текстовима грчке филозофи?е. Тек што ?е почео да спроводи сво? амбициозни план, ?егово погуб?е?е због изда?е ставило ?е тачку на ?егов рад, и тако су се Боети?еви страхови у велико? м?ери остварили. Пошто ?е превео само Аристотелове расправе о логици за?едно са Порфири?евим уводом у Аристотелове категори?е и завршивши коментаре само на неке од текстова ко?е ?е превео, Боети?е ?е оставио наредне генераци?е сред?ов?ековних мислилаца без директног познава?а ве?ине Аристотелових мисли, ук?учу?у?и природну филозофи?у, метафизику и етику, и без Платонових текстова (иако ?е мали дио Тиме?а превео и коментарисао Калциди?е у четвртом ви?еку). Сред?ов?ековна филозофи?а ?е стога била знача?но обликована оним што ?е за ?у било изгуб?ено. Зажив?ела ?е у окруже?у лишеном друштвених и образовних структура антике, без грчког ?езика и одс?ечена од богатих ресурса великог ди?ела класичне мисли. Тако да ни?е изнена?у?у?е да ?е постепено обнав?а?е античке мисли током сред?ег ви?ека имало знача?ан утица? на разво? сред?ов?ековне филозофске традици?е.

Сред?ов?ековна филозофи?а ?е, ме?утим, тако?е била обликована оним што ?о? ?е остало, а посебно два ди?ела културног нас?е?а касне антике ко?и су прежив?ели колапс римске цивилизаци?е. Први ?е латински ?език, ко?и ?е остао иск?учиви ?език интелектуалног дискурса у западно? Европи кроз сред?и ви?ек и у доба ренесансе и просв?етите?ства. Латински ?език ?е сред?ов?ековним мислиоцима омогу?ио приступ неким важним античким изворима, ук?учу?у?и Цицерона, Сенеку, Макроби?а, Калкиди?а, латинске црквене оце (види патристичка филозофи?а), Августина и Боети?а. Ови латински извори пружили су раним сред?ов?ековним мислиоцима опште, ако не и дуб?е, упознава?е са класичним иде?ама. Августин ?е далеко на?знача?ни?и од ових латинских извора. ?егова мисао, а посебно ?егов филозофски приступ хриш?анству и ?егов христи?анизовани новоплатоновски филозофски поглед, дубоко утичу на сваки период и практично сваку област сред?ов?ековне филозофи?е.

Други знача?ан дио касне антике ко?и ?е прежив?ео у сред?ем ви?еку ?е хриш?анство. Хриш?анство ?е добило на знача?у у касном Римском царству и, са пропаш?у друштвених структура царства, Црква ?е до дванаестог ви?ека остала практично ?едина институци?а способна да подржи интелектуалну културу. У ?о? ?е одржавано формално образова?е у школама ко?е су биле повезане са манастирима, црквама и катедралама, и обезб?едила ?е очува?е античких текстова, како светих тако и св?етовних, у сво?им библиотекама и скриптори?умима. Сред?ов?ековни филозофи стекли су барем дио сво?е формалне обуке у црквеним институци?ама, а ве?ина су и сами били на неки начин званично везани за Цркву, као монаси, фратри, свештеници или службеници. У касни?ем сред?ем ви?еку, студира?е теологи?е било ?е отворено само за мушкарце ко?и су стекли диплому у слободним ум?етностима, а степен магистра теологи?е представ?ао ?е на?виши ниво академског достигну?а. Сходно томе, ве?ина великих филозофских умова тог периода мислила би о себи првенствено као о теолозима. Поред обезб?е?ива?а институционалне основе за сред?ов?ековну филозофи?у, хриш?анство ?е било важан подстица? филозофско? д?елатности. ?егове иде?е и доктрине представ?але су богат извор за филозофске теме. Сред?ов?ековна филозофи?а ?е, дакле, пустила кор?ене у интелектуалном сви?ету ко?и ?е одржавала Црква и она ?е тако прожета хриш?анским текстовима и иде?ама.

Литература

• Edwards, Paul, ур. (1967). The Encyclopedia of Philosophy. Macmillan & Free Press. 
• Kant, Immanuel (1881). Critique of Pure Reason. Macmillan. 
• Bowker, John (1999). The Oxford Dictionary of World Religions. Oxford University Press, Incorporated. ISBN 978-0-19-866242-6. 
• Baldwin, Thomas, ур. (2003). The Cambridge History of Philosophy 1870–1945. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-59104-1. 
• Copenhaver, Brian P.; Schmitt, Charles B. (1992). Renaissance philosophy. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-219203-5. 
• Nadler, Steven (2008). A Companion to Early Modern Philosophy. John Wiley & Sons. ISBN 978-0-470-99883-0. 
• Rutherford, Donald (2006). The Cambridge Companion to Early Modern Philosophy. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-82242-8. 
• Schmitt, C.B.; Skinner, Quentin, ур. (1988). The Cambridge History of Renaissance Philosophy. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-39748-3. 
• Kenny, Anthony (2012). A New History of Western Philosophy. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-958988-3. 
• Honderich, T., ур. (1995). The Oxford Companion to Philosophy. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-866132-0. 
• Bunnin, Nicholas; Tsui-James, Eric, ур. (2008). The Blackwell Companion to Philosophy. John Wiley & Sons. ISBN 978-0-470-99787-1. 
• Copleston, Frederick Charles (1953). A history of philosophy: volume III: Ockham to Suárez. Paulist Press. ISBN 978-0-8091-0067-5. 
• Leaman, Oliver; Morewedge, Parviz (2000). ?Islamic philosophy modern”. Ур.: Craig, Edward. Concise Routledge Encyclopedia of Philosophy. Psychology Press. ISBN 978-0-415-22364-5. 
• Buccellati, Giorgio (1981). ?Wisdom and Not: The Case of Mesopotamia”. Journal of the American Oriental Society. 101 (1): 35—47. JSTOR 602163. doi:10.2307/602163. 
• Blumenau, Ralph. Philosophy and Living. ISBN 978-0-907845-33-1. 
• Craig, Edward. Philosophy: A Very Short Introduction. ISBN 978-0-19-285421-6. 
• Harrison-Barbet, Anthony. Mastering Philosophy. ISBN 978-0-333-69343-8. 
• Russell, Bertrand. The Problems of Philosophy. ISBN 978-0-19-511552-9. Архивирано из оригинала 07. 08. 2004. г. Приступ?ено 26. 07. 2020. 
• Sinclair, Alistair J (2008). What is Philosophy? An Introduction. ISBN 978-1-903765-94-4. 
• Sober, Elliott.. (2001). Core Questions in Philosophy: A Text with Readings. ISBN 978-0-13-189869-1. . Upper Saddle River, Prentice Hall.
• Solomon, Robert C. (2002). Big Questions: A Short Introduction to Philosophy. ISBN 978-0-534-16708-0. 
• Warburton, Nigel. Philosophy: The Basics. ISBN 978-0-415-14694-4. 
• Nagel, Thomas. What Does It All Mean? A Very Short Introduction to Philosophy. ISBN 978-0-19-505292-3. 
• Classics of Philosophy (Vols. 1, 2, & 3) by Louis P. Pojman
• The English Philosophers from Bacon to Mill by Edwin Arthur
• European Philosophers from Descartes to Nietzsche by Monroe Beardsley
• Cottingham, John. Western Philosophy: An Anthology. 2nd ed. Malden, MA: Blackwell Pub., 2008. Print. Blackwell Philosophy Anthologies.
• Tarnas, Richard (1993). The Passion of the Western Mind: Understanding the Ideas That Have Shaped Our World View. ISBN 978-0-345-36809-6. 
• Imbo, Samuel Oluoch. An Introduction to African Philosophy. ISBN 978-0-8476-8841-8. 
• A Source Book in Indian Philosophy by Sarvepalli Radhakrishnan, Charles A. Moore
• Hamilton, Sue (2001). Indian Philosophy: a Very Short Introduction. ISBN 978-0-19-285374-5. 
• Kupperman, Joel J. Classic Asian Philosophy: A Guide to the Essential Texts. ISBN 978-0-19-513335-6. 
• Lee, Joe and Powell, Jim. Eastern Philosophy For Beginners. ISBN 978-0-86316-282-4. CS1 одржава?е: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
• Smart, Ninian (2000). World Philosophies. ISBN 978-0-415-22852-7. 
• Copleston, Frederick. Philosophy in Russia: From Herzen to Lenin and Berdyaev. ISBN 978-0-268-01569-5. 
• Medieval Islamic Philosophical Writings edited by Muhammad Ali Khalidi
• Leaman, Oliver (14. 4. 2000). A Brief Introduction to Islamic Philosophy. ISBN 978-0-7456-1960-6. 
• Corbin, Henry (23. 6. 2014) [1993]. History Of Islamic Philosophy. Превод: Sherrard, Liadain; Sherrard, Philip. Taylor & Francis. ISBN 978-1-135-19888-6. 
• Aminrazavi, Mehdi Amin Razavi; Nasr, Seyyed Hossein; Nasr, PH.D., Seyyed Hossein (16. 12. 2013). The Islamic Intellectual Tradition in Persia. Routledge. ISBN 978-1-136-78105-6. 
• Oizerman, Teodor (1988). The Main Trends in Philosophy. A Theoretical Analysis of the History of Philosophy (PDF). translated by H. Campbell Creighton, M.A., Oxon (2nd изд.). Moscow: Progress Publishers. ISBN 978-5-01-000506-1. Архивирано из оригинала (DjVu, etc.) 6. 3. 2012. г. Приступ?ено 20. 1. 2011First published in Russian as ?Главные философские направления? 
• Higgins, Kathleen M. and Solomon, Robert C. A Short History of Philosophy. ISBN 978-0-19-510196-6. CS1 одржава?е: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
• Durant, Will. Story of Philosophy: The Lives and Opinions of the World's Greatest Philosophers. ISBN 978-0-671-73916-4. , Pocket, (1991)
• Oizerman, Teodor (1973). Problems of the History of Philosophy. translated from Russian by Robert Daglish (1st изд.). Moscow: Progress Publishers. Архивирано из оригинала 6. 7. 2011. г. Приступ?ено 20. 1. 2011First published in Russian as ?Проблемы историко-философской науки? 
• Knight, Kelvin. Aristotelian Philosophy: Ethics and Politics from Aristotle to MacIntyre. ISBN 978-0-7456-1977-4. 
• The Phenomenology Reader by Dermot Moran, Timothy Mooney
• Kim, J. and Ernest Sosa, Ed (1999). Metaphysics: An Anthology. CS1 одржава?е: Вишеструка имена: списак аутора (веза). Blackwell Philosophy Anthologies. Oxford, Blackwell Publishers Ltd.
• Husserl, Edmund; Welton, Donn (1999). The Essential Husserl: Basic Writings in Transcendental Phenomenology. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-21273-3. 
• Existentialism: Basic Writings (Second Edition) by Charles Guignon, Derk Pereboom
• Curley, Edwin. A Spinoza Reader. ISBN 978-0-691-00067-1. , Princeton, (1994)
• Bullock, Alan, R.B. Woodings, and John Cumming, eds. The Fontana Dictionary of Modern Thinkers, in series, Fontana Original[s]. Fontana Press. ISBN 978-0-00-636965-3. . Hammersmith, Eng.:, 1992 [1983]. xxv, 867 p.
• Scruton, Roger. A Short History of Modern Philosophy. ISBN 978-0-415-26763-2. 
• Contemporary Analytic Philosophy: Core Readings by James Baillie
• Appiah, Kwame Anthony (2003). Thinking it Through  – An Introduction to Contemporary Philosophy. ISBN 978-0-19-513458-2. 
• Critchley, Simon (2001). Continental Philosophy: A Very Short Introduction. ISBN 978-0-19-285359-2. 
• Chan, Wing-tsit (1963). A Source Book in Chinese Philosophy. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01964-2. 
• Huang, Siu-chi (1999). Essentials of Neo-Confucianism: Eight Major Philosophers of the Song and Ming Periods. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-26449-8. 
• The Cambridge Dictionary of Philosophy by Robert Audi
• The Routledge Encyclopedia of Philosophy (10 vols.) edited by Edward Craig, Luciano Floridi (available online by subscription); or
• The Concise Routledge Encyclopedia of Philosophy edited by Edward Craig (an abridgement)
• Edwards, Paul, ур. (1967). The Encyclopedia of Philosophy. Macmillan & Free Press. ; in 1996, a ninth supplemental volume appeared that updated the classic 1967 encyclopedia.
• International Directory of Philosophy and Philosophers. Charlottesville, Philosophy Documentation Center.
• Directory of American Philosophers. Charlottesville, Philosophy Documentation Center.
• Routledge History of Philosophy (10 vols.) edited by John Marenbon
• History of Philosophy (9 vols.) by Frederick Copleston
• A History of Western Philosophy (5 vols.) by W.T. Jones
• History of Italian Philosophy (2 vols.) by Eugenio Garin. Translated from Italian and Edited by Giorgio Pinton. Introduction by Leon Pompa.
• Encyclopaedia of Indian Philosophies (8 vols.), edited by Karl H. Potter et al. (first 6 volumes out of print)
• Indian Philosophy (2 vols.) by Sarvepalli Radhakrishnan
• A History of Indian Philosophy (5 vols.) by Surendranath Dasgupta
• History of Chinese Philosophy (2 vols.) by Fung Yu-lan, Derk Bodde
• Instructions for Practical Living and Other Neo-Confucian Writings by Wang Yang-ming by Chan, Wing-tsit
• Encyclopedia of Chinese Philosophy edited by Antonio S. Cua
• Encyclopedia of Eastern Philosophy and Religion by Ingrid Fischer-Schreiber, Franz-Karl Ehrhard, Kurt Friedrichs
• Companion Encyclopedia of Asian Philosophy by Brian Carr, Indira Mahalingam
• A Concise Dictionary of Indian Philosophy: Sanskrit Terms Defined in English by John A. Grimes
• History of Islamic Philosophy edited by Seyyed Hossein Nasr, Oliver Leaman
• History of Jewish Philosophy edited by Daniel H. Frank, Oliver Leaman
• A History of Russian Philosophy: From the Tenth to the Twentieth Centuries by Valerii Aleksandrovich Kuvakin
• Ayer, A.J. et al., Ed. (1994) A Dictionary of Philosophical Quotations. Blackwell Reference Oxford. Oxford, Basil Blackwell Ltd.
• Blackburn, S., Ed. (1996)The Oxford Dictionary of Philosophy. Oxford, Oxford University Press.
• Mauter, T., Ed. The Penguin Dictionary of Philosophy. London, Penguin Books.
• Runes, D., Ed. (1942). The Dictionary of Philosophy. New York, The Philosophical Library, Inc.
• Angeles, P.A., Ed (1992). The Harper Collins Dictionary of Philosophy. CS1 одржава?е: Вишеструка имена: списак аутора (веза). New York, Harper Perennial.
• Bunnin, Nicholas; Tsui-James, Eric, ур. (15. 4. 2008). The Blackwell Companion to Philosophy. John Wiley & Sons. ISBN 978-0-470-99787-1. 
• Hoffman, Eric, Ed (1997). Guidebook for Publishing Philosophy. CS1 одржава?е: Вишеструка имена: списак аутора (веза). Charlottesville, Philosophy Documentation Center.
• Popkin, R.H (1999). The Columbia History of Western Philosophy. Columbia University Press. . New York,.
• Bullock, Alan, and Oliver Stallybrass (1977). The Harper Dictionary of Modern Thought. New York: Harper & Row. CS1 одржава?е: Вишеструка имена: списак аутора (веза): "First published in England under the title, The Fontana Dictionary of Modern Thought ISBN 978-0-06-010578-5."
• Reese, W.L. Dictionary of Philosophy and Religion: Eastern and Western Thought. Humanities Press. ISBN 978-0-391-00688-1. . Atlantic Highlands, N.J.:, 1980. iv, 644 p.

Спо?аш?е везе

• Stanford Encyclopedia of Philosophy
• The Internet Encyclopedia of Philosophy
• Indiana Philosophy Ontology Project
• PhilPapers – a comprehensive directory of online philosophical articles and books by academic philosophers
• Philosophy Timeline Архивирано на веб-са?ту Wayback Machine (8. март 2008)
• Philosophy Magazines and Journals
• Истори?а филозофи?е на веб-са?ту Curlie (?език: енглески)
• Philosophy (review) Архивирано 2025-08-06 на са?ту Archive.today
• Philosophy Documentation Center
• Popular Philosophy
• Filozofija i … Vizantijska misao, Prvi deo (RTS)
• Filozofija i … Vizantijska misao, Drugi deo (RTS)