以未来网络的名义，看三大运营商如何推进网..
_common.svg)
.svg)
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
Руска Импери?а[2][3] (рус. Российская империя), позната и као Царевина Руси?а,[4] Царска Руси?а или само Руси?а, или Сверуска импери?а (рус. Всероссийская империя), ?есте руска држава ко?а ?е посто?ала у периоду од 1721. до 1917. године.
Руски цар Петар Велики ?е по завршетку Великог северног рата (1721) узео титулу императора и преобразио Руско царство у Руску Импери?у,[тражи се извор] а ?у ?е након Фебруарске револуци?е (1917) наследила Руска република, односно Савез Сов?етских Соци?алистичких Република.
Истори?у руске државе у овом периоду обележила ?е намера Петра Великог да Руси?у реформише по западном узору.
Глава државе, руски император, имао ?е неограничену, апсолутну власт до 1905. године. Руси?а ?е проглашена републиком 14. септембра 1917. године.
Истори?а
[уреди | уреди извор]18. век
[уреди | уреди извор]Цар Петар Велики (1672—1725) учврстио ?е самодржав?е (аутократи?у) у Руси?и и одиграо ?е главну улогу у уво?е?у сво?е државе у европски систем држава. Од скромних почетака у 14. веку као Велика московска кнежевина, Руси?а ?е постала на?ве?а држава на свету у време цара Петра Великог. Три пута ве?а од Европе, стигла ?е до евроази?ских зема?а од Балтичког мора до Тихог океана.
Руси?а се на?више проширила у 17. веку, када ?е средином 17. века основано прво руско насе?е на Пацифику, осво?ен ?е Ки?ев и потчи?ена су сибирска племена. Ме?утим, упркос огромно? величини царства, оно ?е имало само 14 милиона становника. Производ?а жита ?е знача?но заоста?ала за продуктивнош?у на западу, због чега ?е ве?ина становништва морала да ради у по?опривреди. Мали део становништва ?е живео у градовима.
Петар Велики званично ?е прогласио посто?а?е Руске Импери?е 1721. године. Био ?е импресиониран разноврснош?у и разви?енош?у технологи?е, начина ратова?а и тактикама запада. Учио ?е савремену во?ну тактику и направио ?аку арми?у ко?у ?е чинило 300.000 во?ника. Од 1697. до 1698. године био ?е први руски принц ко?и ?е икада посетио Запад.
Први Петрови во?ни походи били су против Османског царства. Након тога кренуо ?е на запад. Ме?утим, недоста?ала му ?е лука на западу, ?ер ?е лука Архангелск на Белом мору била девет месеци годиш?е замрзнута.
Приступ Балтику ?е блокирала Шведска чи?а ?е територи?а била огра?ена на три стране. Петрова амбици?а за излазом на море довела га ?е 1699. године до склапа?а та?ног савеза са По?ско-литванском уни?ом и Данском против Шведске, што ?е изазвало Велики северни рат.
Рат се завршио 1721. године када ?е исцрп?ена Шведска потписала мир са Руси?ом. Петар ?е осво?ио четири провинци?е на ?угу и истоку Финског залива, што ?е Руси?и обезбедило приступ мору. Тамо ?е изградио нову престоницу, Санкт Петербург, ?као прозор ка Европи”. Ова престоница ?е заменила Москву ко?а ?е дуго била руски културни центар.
Петар ?е реорганизовао сво?у владу по узору на западне узоре, што ?е претворило Руси?у у апсолутистичку државу. Заменио ?е стару Бо?арску думу (ве?е племи?а) деветочланим Сенатом. У царству ?е поставио нове губерни?е и округе. Петар ?е наредио Сенату да сакуп?а порезе, ко?и су били троструко уве?ани за време ?егове владавине. Као део реформи ко?е ?е спровео, Руска православна црква ?е постала део административне структуре државе. Петар ?е патри?арши?у заменио колеги?алним органом, Светим синодом, кога су предводили званичници владе. За то време, остатак месних органа самоуправе ?е укинут, а Петар ?е испунио захтеве сво?их претходника да сви племи?и буду у служби државе.
Петар ?е умро 1725. године и ни?е оставио наследника, али ?е оставио исцрп?ено царство. ?егова владавина ?е поставила пита?а о назадности Руси?е, ?еном односу са западом, могу?ности спрово?е?а реформи и другим проблемима. И поред свега тога, Петар Велики ?е положио теме? модерно? руско? држави.
Требало ?е да про?е скоро четрдесет година пре него што се приближно толико амбициозан владар по?авио на престолу. Катарина II Велика ?е била немачка принцеза ко?а се удала за Петра III, немачког наследника руске круне. Допринела ?е опоравку руског племства ко?е ?е почело након смрти Петра Великог. Државне службе су укинуте, а Катарина ?е задово?ила племство тако што им ?е дала на?више управне функци?е у губерни?ама.
Катарина Велика проширила ?е руску политичку контролу над По?ско-литванском уни?ом, акци?ама као што су Трговичка конфедераци?а. ?ене скупе политичке амбици?е заснивале су се на друштвеном систему ко?и ?е био веома уг?етава?у?и. Слуга су проводиле скоро све време раде?и на зем?и сво?их господара. Када ?е Катарина одобрила прода?у се?ака ко?и побегну са зем?е свог господара, то ?е изазвало побуну се?ака 1773. године. Предво?ени козаком Пугачовом, побу?еници су запретили да осво?е Москву. Катарина ?е заробила Пугачова и расчеречила га на Црвеном тргу, али су бро?не револуци?е наставила да ?е прате, као и ?ене наследнике.
Док ?е уг?етавала руске се?аке, Катарина ?е успешно водила рат против Османског царства и напредовала ?е до Црног мора. Онда ?е, кова?ем завере са владарима Аустри?е и Пруске ук?учила укра?инске и белоруске територи?е По?ско-литванске уни?е за време поделе По?ске, помера?у?и руску границу на запад у сред?у Европу. До ?ене смрти 1796. године, Катаринина експанзионистичка политика ?е направила од Руси?е важну силу у Европи. Ово се наставило у доба Александра I ко?и ?е отео Финску од ослаб?ене Шведске кра?евине 1809. године и Бесараби?у од Османског царства 1812. године.[5]
Прва половина 19. века
[уреди | уреди извор]
| Ова? чланак ?е део сери?е о истори?и Руси?е |
| Истори?а Руси?е |
|---|
 |
Наполеон ?е направио одсудну грешку када ?е напао Руси?у због сва?е са царом Александром I и када ?е покренуо инвази?у на ?егову царевину 1812. године. Кампа?а се завршила катастрофалним последицама по Французе. Иако ?е Наполеонова во?ска стигла до Москве, руска стратеги?а ?е спречила Наполеона да сакуп?а залихе на спа?ено? зем?и. По хладно? руско? зими хи?аде француских во?ника били су изложени руским заседама и герилским нападима се?ака. Док се Наполеонова во?ска повлачила, руска арми?а ?е напредовала преко Централне и западне Европе, све до Париза. Када ?е Руси?а са савезницима победила Наполеона, Александар I ?е постао познат као спасилац Европе и председавао ?е Бечким конгресом на ком су уцртане нове границе у Европи. На овом конгресу постао ?е монарх Конгресне По?ске.
Иако ?е Руска Импери?а играла к?учну улогу у политици 19. века, задржава?е кметства успорило ?е ?ен економски разво?. Док су економи?е држава западне Европе ?ачале због индустри?ске револуци?е започете у друго? половини 18. века, Руси?а ?е почела да економски све више заоста?е, што ?е изазвало проблеме у царству. Статус Руси?е као велике силе помрачила ?е неуспешност ?ене владе, изолаци?а ?еног народа, и назадова?е руске економи?е. После Наполеоновог пораза, Александар I ?е био спреман за расправу о уставним реформама, али се стало на скромним променама.
Релативно либералног цара заменио ?е ?егов мла?и брат, Никола? I (1825—1855), ко?и се на самом почетку владавине суочио са устанком. Позадина овог устанка лежала ?е у Наполеонским ратовима када ?е бро? добро образованих руских официра путовао Европом током во?них кампа?а. Ту су били изложени либералистичким иде?ама западне Европе, што их ?е охрабрило да траже промене у Руси?и. Резултат ?е био устанак декабриста (децембра 1825) у ком ?е мали круг либералних племи?а и официра желео су да постави Никола?евог брата као уставног монарха. Ме?утим, устанак ?е лако угушен, што ?е довело до тога да Никола? I престане да се угледа на запад и да постане поборник политике православ?а, самодржав?а и народ?аштва.[6]
Када ?е руска во?ска заузела савезничку Грузи?у 1802. године, сукобила се са Перси?ом у вези са контролом над Азербе??аном и била увучена у Кавкаски рат са горштацима. Ова? рат ?е тра?ати око пола века. Руски императори су морали да се сукобе са два устанка у новоосво?еним територи?ама По?ско-литванске уни?е: Новембарски устанак 1860, и ?ануарски устанак 1863. године.
Како би спречили буду?е побуне, власти су ставиле школе и универзитете под сталну присмотру, а ученицима су давани званични у?беници. Полици?ски шпи?уни су свуда убацивани. Потенци?алне револуционаре су слали у Сибир; под царем Никола?ем I стотине хи?ада ?уди ?е послато у каторге.
Пита?е правца ко?им би Руси?а требало да иде било ?е главно пита?е ?ош од реформи Петра Великог. Неки су подржавали угледа?е на западну Европу, док су неки осу?ивали Запад и тражили повратак вредностима из прошлости. Ова? други правац су предводили славофили, ко?и су мрзели ?декадентни” Запад. Славофили су били и противници бирократи?е и подржавали су сред?овековни руски колективизам, насупрот индивидуализму ко?и ?е долазио са Запада. Алтернативне соци?алне доктрине развили су руски радикали као што су Александар Херцен, Михаил Баку?ин и Петар Кропоткин.
Друга половина 19. века
[уреди | уреди извор]Цар Никола? I умро ?е 1855, а ?егова политика ?е остала контроверзна. Од 1853. до 1856. године Руси?а ?е учествовала у Кримском рату, ко?и ?е во?ен превасходно на полуострву Крим. Пошто ?е играла главну улогу у победи над Наполеоном, Руси?а се сматрала непобедивом. Суочена са савезом великих европских сила и поразима ко?е ?е доживела на копну и мору, слабости Никола?еве владавине су постале очигледне.
Када ?е Александар II дошао на власт 1855, же?а за реформама била ?е свеприсутна. Расту?и хуманитаристички покрети су захтевали укида?е кметства. Године 1859. у Руси?и ?е живело више од 23 милиона кметова. Услови ?иховог живота били су често гори од оних у ко?има су живели се?аци у Западно? Европи у 16. веку. Акександар II ?е одлучио да сам укине кметство, уместо да чека да оно буде укинуто револуци?ом.
Укида?е кметства 1861. године био ?е на?знача?ни?и дога?а?а у руско? истори?и у 19. веку. Оно ?е било почетак кра?а монопола великих зем?опоседника у власти. Укида?е кметства ?е довело до доласка свеже радне снаге у градове, индустри?а се разви?ала, а бро?ност и утица? сред?е класе ?е порастао. Ме?утим, уместо да доби?у зем?у у власништво, ослобо?ени кметови су морали да пла?а?у влади специ?ални порез током целог живота. Та средства ?е влада давала зем?опоседницима као великодушну одштету за зем?у ко?у су изгубили. Се?аци са на??алови?ом зем?ом су се често бунили. Сви поседи ко?и су доде?ени се?ацима били су у колективном власништву мира (сеоске општине) ко?а ?е делила зем?у се?ацима и надгледала разне поседе. Иако ?е кметство било укинуто, услови под ко?има ?е оно укинуто нису одговарали се?ацима, па револуционарне тензи?е нису опале, упркос намерама Александра II.
Кра?ем седамдесетих година 19. века, Руси?а и Османско царство опет су се сукобили на Балканском полуострву. Од 1875. до 1878. године Источно пита?е произвело ?е устанке против османске власти ме?у бро?ним словенским народима. Симпати?е руских националиста постале су озби?ан унутраш?и фактор у подршци Руси?е ослоба?а?у балканских хриш?ана од османске власти и признава?у независности Бугарске и Срби?е. Почетком 1877. Руси?а ?е интервенисала на страни српских и руских доброво?ачких одреда када ?е об?авила рат Османском царству. У року од ?едне године руска во?ска ?е стигла надомак Истанбула, па су се Турци предали. Руске дипломате и генерали су убедили Александра II да примора Османско царство да потпише Санстефански мир у марту 1878. По одредбама овог уговора успоставила би се независна и проширена Бугарска са територи?ом до ?угозапада Балканског полуострва. Када ?е У?еди?ено Кра?евство запретила ратом због услова Сан-Стефанског мира, исцрп?ена Руси?а се повиновала. На Берлинском конгресу у ?улу 1878. године Руси?а ?е пристала на успостав?а?е много ма?е Бугарске. Као последица тога, панславистима ?е у завешта?е остало огорче?е против Аустроугарске и Немачке због руског одступа?а. Разочаре?е исходом рата по?ачало ?е револуционарне напетости у зем?и.
Када ?е нихилистичка терористичка организаци?а Народна во?а убила Александра II, престо ?е наследио ?егов син Александар III, чврсти реакционар ко?и ?е оживео политику православ?а, аутократи?е и народности Никола?а I. Као посве?ени славофил, Александар III ?е веровао да Руси?а може да буде спасена од хаоса самоизолаци?ом од субверзивних елемената из западне Европе. Током ?егове владавине Руси?а ?е направила савез са Француском да би задржала нараста?у?у мо? Немачке, завршила осва?а?е сред?е Ази?е и изнудила велике територи?алне и економске уступке од Кине.
На?утица?ни?и царев саветник био ?е Константин Петрович Поб?едоносцев, ментор Александра II и ?еговог сина Никола?а, и управите? Светог синода од 1880. до 1895. године. Он ?е научио сво?е царске ?аке да се прибо?ава?у слободе говора и штампе и да мрзе демократи?у, уставе и парламентарни систем. За време Поб?едоноцева револуционари су прого?ени, док ?е русификаци?а спрово?ена у цело? импери?и.
20. век
[уреди | уреди извор]
Александра ?е наследио ?егов син Никола? II Александрович (1894—1917). Индустри?ска револуци?а ?е почела да ?ако утиче на Руси?у. Либерални елементи ме?у индустри?ским капиталистима и племи?има веровали су у мирну друштвену реформу и уставну монархи?у, па су основали странку Уставотворно-демократска парти?а (Кадети). Соци?ални револуционари су прихватили народ?ачку традици?у и заговарали су доделу зем?е онима ко?и ?е и обра?у?у — се?ацима. Друга радикална група били су соци?алдемократе, заговорници марксизма у Руси?и. Осла?а?у?и се на подршку радикалних интелектуалаца и градске радничке класе, они су тражили комплетну соци?алну, економску и политичку револуци?у.
Парти?а се 1903. године поделила на ме?шевике, умерено крило, и бо?шевике, радикално крило. Ме?шевици су веровали да би руски соци?ализам наста?ао постепено, а да би режим цара наследила демократска република у ко?о? би соци?алисти сара?ивали са другим парти?ама. Бо?шевици, предво?ени Владимиром Ле?ином, заступали су оснива?е мале елите професионалних револуционара, подложних ?ако? парти?ско? дисциплини, ко?а би се предводила пролетари?ат у ци?у да насилног преузима?а власти.[7]
Катастрофални пораз руске во?ске у Руско-?апанском рату (1904—1905) био ?е велики ударац за Импери?у и пове?ао ?е могу?ност немира. У ?ануару 1905. догодио се инцидент познат као Крвава неде?а, када ?е отац Гапон предводио огромну групу ?уди до Зимског дворца у Санкт Петербургу да представи петици?у цару. Када су стигли до дворца, на ?их су пуцали козаци и убили на стотине ?уди. Во?е руског радништва биле су толико ужаснуте масакром да су об?авиле генерални штра?к чи?и ?е захтев био демократска република. Ово ?е значило почетак Руске револуци?е 1905. године. Сов?ети (ве?а радника) по?авили су се у ве?ини градова да управ?а?у револуци?ом. Руси?а ?е била парализована, влада ?е била оча?на.
У октобру 1905, цар Никола? II ?е нево?но об?авио Октобарски манифест, ко?и дозволио оснива?е Државне думе, и прокламовао ?ено безодложно сазива?е. Право гласа ?е проширено и ни?едан закон ни?е могао ступити на снагу без сагласности Думе. Умерене групе су биле задово?не, али су соци?алисти одбили уступке као недово?не и покушали су да организу?у нове штра?кове. До кра?а 1905. по?авило се не?единство ме?у реформаторима, па ?е за то време положа? цара о?ачао.
Цар Никола? II ушао ?е у Први светски рат са ентузи?азмом и патриотизмом да одбрани сво?е православне савезнике, Србе. Августа 1914. године руска во?ска улази у Немачку да подржи француску во?ску. Национализам ?е служио као параван за слабост руске економи?е и неспособност и корупци?у владе. Во?ни неуспеси и антиратна пропаганда изазивали су велико незадово?ство ме?у народом. Немачка контрола Балтичког мора и немачко-османли?ска контрола Црног мора одво?или су Руси?у од ве?ине залиха и потенци?алних тржишта.
Средином 1915. рат ?е деморалисао руску ?авност. Храна и гориво су пристизали у малим залихама, во?ни губици су били огромни, а инфлаци?а ?е нарастала. Бро? штра?кова се пове?ао ме?у слабо-пла?еним радницима, а незадово?ство се осе?ало и ме?у се?ацима. У ме?увремену, ?авно неповере?е у режим се продубило извешта?има да полуписмени мистик Григори? Распу?ин има велики утица? у влади. ?егово убиство кра?ем 1916. окончало ?е скандал, али ни?е повратио владару изгуб?ени престиж.
Дана 3. марта 1917. организован ?е штра?к у престоници Петрограду (због антинемачког расположе?а град се сада звао Петроград); у току ?едне неде?е скоро сви радници у граду нису радили, а избиле су уличне борбе. Када ?е цар распустио Думу и наредио штра?качима да се врате на посао, ?егова наре?е?а су покренула Фебруарску револуци?у. Дума ?е одбила да се распусти, штра?качи су држали масовна окуп?а?а у инат режиму, а во?ска ?е отворено стала на страну радника. Пар дана касни?е Дума ?е изабрала привремену владу на челу са кнезом Лавовим, а следе?ег дана цар ?е ухапшен и пучисти су об?авили да ?е цар абдицирао. У ме?увремену, соци?алисти у Петрограду су основали Сов?ет (ве?е) радничких и во?ничких депутата да би себи обезбедили власт ко?у нису имали у Думи. То ?е био кра? Руске Импери?е.
Територи?а
[уреди | уреди извор]Границе
[уреди | уреди извор]Административне границе европског дела Руси?е, изузев поседа у Финско? и По?ско?, поклапале су се са природним границама Источноевропске низи?е. На северу граница ?е био Северни ледени океан; острва Нова Зем?а, Колгу?ев и Ва?гач су ?о? тако?е припадала. На истоку, Руска Импери?а ?е владала северном и централном Ази?ом. Европску Руси?у ?е од Сибира и киргиских степа природно делила планина и река Урал и Каспи?ско ?езеро. На ?угу царства ?е било Црно море и Кавказ. Западна граница се простирала од полуострва Кола до Ботничког залива, преко Курског залива на ?угу Балтичког мора, до уш?а Дунава, са кружном избочином ко?а ?е обухватала По?ску. Руска Импери?а се на западу граничила са Пруском, аустри?ском Галици?ом и Румуни?ом.
Посебно би требало иста?и да Руси?а ни?е имала слободан излаз на отворено море сем ледених обала Северног леденог океана. Бело море ?е више залив тог океана. Ришки залив и Балтичко море припадали су територи?и ко?у нису насе?авали Словени ве? Немци, Финци и балтички народи. Источна обала Црног мора припадала ?е Транскавкази?и, ко?у ?е велики ланац планина одва?ао од Руси?е. Чак и ово море ?е било унутраш?е море, а Босфор, ?едини излаз из ?ега, ?е био у страним рукама. Плитко Каспи?ско ?езеро, окружено пусти?ама, имало ?е ве?и знача? као веза изме?у Руси?е и ?ених ази?ских поседа него као веза за контакте са другим државама.
Географи?а
[уреди | уреди извор]Кра?ем 19. века величина Руске Импери?е ?е била око 21.799.825 km2 (што ?е била скоро ?една шестина копна на Зем?и); ?едини ривал у величини ?о? ?е било Британско царство. Какогод, ве?ина становништва живела ?е у европском делу Руси?е. Више од сто етничких група живело ?е Руско? импери?и, док су Руси чинили око 45% становништва.
У правцу исток-запад царство ?е било широко 10.000 km (11 часовних зона), а у правцу север-?уг 5000.
Територи?ално шире?е
[уреди | уреди извор]Руска Импери?а ?е 1917. године ук?учивало ве?ину Укра?ине (Д?епарску Укра?ину и Крим), Белоруси?е, Молдави?е (Бесараби?у) Финске (Велико Во?водство Финске), ?ермени?е, Азербе??ана, Грузи?е, централноази?ске државе Казахстан, Киргистан, Та?икистан, Туркменистан и Узбекистан (Руски Туркестан), ве?и део Литвани?е, Естони?е и Летони?е (Балтичке провинци?е), као велике делове По?ске (Кра?евине По?ске) делове данаш?е Турске (Ардахан, Артвин, Игдир и Карс). Изме?у 1742. и 1867. године Руска Импери?а ?е држала А?аску као сво?у колони?у.
Шведски пораз у Финском рату и потписива?е Фредриксанског мира 17. септембра 1809, Финска ?е постала део Руске Импери?е као аутономна Велика кнежевина Финска. Император ?е владао Великом кнежевином Финском као уставни монарх преко свог генерал-губернатора и дома?ег Сената ко?ег ?е тако?е он бирао.
Спо?аш?е територи?е
[уреди | уреди извор]Према првом чланку Основних државних закона, Руска Импери?а ?е била неде?ива држава. У 26. члану да?е пише: Неде?иви делови Руске Импери?е су Царство (кра?евство) По?ска и Велика кнежевина Финска. Односи са Великом кнежевином Финском су тако?е регулисани у 2. члану: Велика кнежевина Финска ?е конституисана као неде?ив део Руске државе, и спо?ним пословима Велике кнежевине Финске се управ?а специ?алним прописима на основу посебних закона.
Од 1744. до 1867. Импери?а ?е контролисала такозвану Руску Америку. Чак и са изузетком ове територи?е (на ко?о? се данас налази А?аска), Руска Импери?а ?е била огромна и простирала се од Европе до Ази?е на два континента. Разликовала се од других колони?алних царстава. Док су се Британско и Француско колони?ално царство деколонизовали у 20. веку, Руси?а ?е и да?е контролисала огромну територи?у, прво као комунистички СССР, а касни?е као модерна Руска Федераци?а.
Царство ?е контролисало и неке уступ?ене територи?е, као што ?е Квантунг у Кини.[8]
Устро?ство
[уреди | уреди извор]Руска Импери?а ?е описана у Готском алманаху из 1910. године као уставна монархи?а под аутократским царем. Цар се понаша као император и самодржац сверуски, али у Основним државним законима и Октобарском манифесту предви?ено ?е и отвара?е прве Државне думе, 27. априла 1906. године. Временом ?е нестала неограничена власт и мо? цара. Ни?е да ?е режим у Руси?и постао у било каквом погледу уставан, ?ош ма?е парламентаран, али ?е неограничена аутократи?а постала временом ограничена аутократи?а. Руски систем влада?а би на?бо?е био описан као ограничена монархи?а под аутократским царем.
Император
[уреди | уреди извор]Петар Велики променио ?е титулу цара 1721. године у титулу императора и самодршца сверуског. Док су правила задржавала ову титулу, владар Руси?е дуго ?е остао познат као цар или царица, све до пада Руске Импери?е у Фебруарско? револуци?и 1917. године.[9]
Мо? императора пре Октобарског манифеста била ?е ограничена на само ?едну обавезу: император ?е морао припадати Руско? православно? цркви. Дана 17. октобра 1905, ситуаци?а се променила, цар ?е доброво?но ограничио сво?у мо?.
Државни савет
[уреди | уреди извор]Државни савет ?е основан 1810. као на?виши саветодавни орган руског императора. Чланове ?е именовао император на доживотан мандат. Министри су по зва?у били ?егови чланови.
Издава?ем нове редакци?е Основних државних закона Руске Импери?е (20. фебруар 1906), Државни савет ?е претворен у гор?и дом народног представништва, раван са до?им домом Државном думом.
Државни савет, реконституисан у ци?у служе?а цару, састо?ао се од 196 чланова од ко?их 98 имену?е цар лично, док су 98 бирани на демократски начин. Министре ?е тако?е бирао цар.
Правите?ству?ушчи сенат
[уреди | уреди извор]Правите?ству?ушчи сенат успостав?ен ?е за време реформи владе (за време владавине Петра Великог) и састо?ао се од чланова ко?е ?е цар лично изабрао. Био ?е врховни суд касаци?е; високи суд правде за све политичке увреде. Правите?ству?ушчи сенат ?е имао и учеш?а у владавини над царством.
Религи?а
[уреди | уреди извор]Државна религи?а Руске Импери?е била ?е руско православно хриш?анство. На челу Цркве био ?е император сверуски, ко?и ?е сво?у црквену власт вршио посредством Светог синода.
| Религи?а | Бро? верника[10] |
|---|---|
| Православци[11] | 87.123.604 |
| Муслимани | 13.906.972 |
| Католици | 11.467.994 |
| ?евре?и | 5.215.805 |
| Лутерани[12] | 3.572.812 |
| Староверци (православци) | 2.204.596 |
| ?ерменски апостолски верници | 1.179.241 |
| Будисти | 433.863 |
| Други нехриш?ани | 285.321 |
| Менонити | 66.564 |
| ?ерменски католици | 38.840 |
| Баптисти | 38.139 |
| Кара?тски ?евре?и | 12.894 |
| Англиканци | 4.183 |
| Други хриш?ани | 3.952 |
Види ?ош
[уреди | уреди извор]- Император сверуски
- Државни сав?ет Руске Импери?е
- Државна дума Руске Импери?е
- Сав?ет министара Руске Импери?е
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Статистички годиш?ак Руси?е бр. 11 за 1914. годину Архивирано на веб-са?ту Wayback Machine (4. март 2016) Росстат, Петроград, године 1915.
- ^ Руско царство (1721—1917)
- ^ У српско? истори?ско? науци се сматра да су Руско царство и Руска Импери?а дефакто иста држава.
- ^ Српске новине, 30. марта 1908.
- ^ ?The Red Book of the Peoples of the Russian Empire”. Eki.ee. 20. 8. 1993. Приступ?ено 24. 6. 2010.
- ^ ?RUSSIA”. Friesian.com. Приступ?ено 24. 6. 2010.
- ^ Криза старог одреда у Руси?и: Влада и господски сталеж. Штампа Универзитета Принстон 1982.
- ^ Грибовски, pp. 35, Приступ?ено 24. април 2013.
- ^ Грибовски, pp. 24, Приступ?ено 24. април 2013.
- ^ Резултат пописа становништва 1897. Архивирано на веб-са?ту Wayback Machine (24. октобар 2012), Приступ?ено 24. април 2013.
- ^ При пописива?у, Руси нису правили разлику изме?у различитих врста православ?а
- ^ Лутерана ?е било на?више у Балтичким провинци?ама
Литература
[уреди | уреди извор]- ?елачи?, Алексе? (1929). Истори?а Руси?е. Београд: Српска к?ижевна задруга.
- Ми?уков, Павел (1939). Истори?а Руси?е. Београд: Народна култура.
Спо?аш?е везе
[уреди | уреди извор]
- Интернет страница о Руском царству
- Истори?а Руси?е
- Истори?а Руси?е на са?ту Way to Russia Архивирано на веб-са?ту Wayback Machine (5. септембар 2015)
- Истори?а Руси?е на са?ту The World History Project
- Руско царство на са?ту Russia The Great — хронологи?е дога?а?а по сто?е?има, биографи?е царева, итд...
| Ме?ународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Академске | |
| Остале | |
