尿有味是什么原因
Гра?ански рат у Богенвилу | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
![]() Мапа острва Богенвил и Бука | |||||||
| |||||||
Сукоб?ене стране | |||||||
百度 那个时代,人们更多的,或许就是在清明、冬至开一个“家庭追思会”,追思一下先人恩德,反思一下自己的所作所为。
![]() ![]() |
![]() ![]() | ||||||
Команданти и во?е | |||||||
![]() (1988—17. ?ул 1992) ![]() (17. ?ул 1992—30. август 1994) (2 ?ун 1997—22. ?ул 1997) ![]() (22. ?ул 1997—?ануар 1998) ![]() |
![]() ![]() ![]() ![]() ![]() ![]() | ||||||
?ачина | |||||||
~800 во?ника 150 полица?аца Више хи?ада бораца отпора 4 UH-1 Ирикво? хеликоптера 4 патролна брода Пацифик класе | ~2000 бораца | ||||||
Жртве и губици | |||||||
300+ во?ника уби?ено Више хи?ада повре?ених | 1000—2000 бораца уби?ено | ||||||
Процене: 15 000—20 000 цивила |
Гра?ански рат у Богенвилу представ?ао ?е оружани конфликт са више страна у сукобу, ко?и се водио од 1988. до 1998. у провинци?и Северна Соломонова острва у Папуи Ново? Гвине?и изме?у во?ске Папуе Нове Гвине?е и сецесионистичких снага Богенвилске револуционарне арми?е, као и изме?у Богенвилске револуционарне арми?е и других оружаних група на Богенвилу. Председник Богенвила ?он Момис описао ?е сукоб као на?ве?и сукоб у Океани?и од кра?а Другог светског рата 1945. године, при чему се неке процене бро?а погинулих ме?у становницима Богенвила кре?у изме?у 15 000 и 20 000 погинулих, док ниже процене говоре о око 1000-2000 жртава.
Сукоб ?е окончан примир?ем 1998. и потписива?ем Богенвилског мировног споразума 2001. године. Влада Папуе Нове Гвине?е ?е пристала на оснива?е аутономне владе Богенвила, као и на уступа?е одре?ених права и овлаш?е?а ко?а би аутономна влада имала над територи?ом ко?а ?е постала позната као Аутономна покра?ина Богенвил, а ко?а ук?учу?е и уда?ена мала острва поред самог острва Богенвил. Према договору власти Папуе Нове Гвине?е и Богенвила, након референдума одржаног 2019. године, одлучено ?е да Богенвил постане независна држава до 2027. године.
Истори?ска позадина (1930–1988)
[уреди | уреди извор]У време кад ?е Богенвил био под аустрали?ском влаш?у, рудна жила ?е први пут откривена на Богенвилу 1930. године.[1] Откри?е огромних налазишта руде бакра у планинском ланцу Краун Принс на острву Богенвил током 1960-их довело ?е до оснива?а огромног рудника бакра Богенвил од стране аустрали?ске компани?е Рио Тинто. Рудник Пангуна започео ?е са радом 1972. године под управом фирме Bougainville Copper Ltd, при чему ?е влада Папуа Нове Гвине?е као акционар задржала 20% власништва над рудником. У то време, рудник Пангуна ?е био на?ве?и отворени рудник на свету. Ова? рудник ?е доносио више од 45% националног прихода Папуе Нове Гвине?е од извоза, тако да ?е био од виталног знача?а за економи?у зем?е.[2]
Рудник ?е привукао више хи?ада радника на острво, углавном држав?ана других острва у саставу Папуе Нове Гвине?е, ко?е су староседеоци Богенвила прозвали ?црвенокошцима“ због ?ихове бо?е коже. Насупрот томе, ве?ина домородаца на острву сматра себе припадницима црне расе. У рудник су долазили и многи ?белокошци“, углавном аустрали?ски држав?ани. Становници Богенвила нису желели ни мигранте ни имигранте на сво?о? зем?и; посебно су били неблагонаклони према ?црвенокошцима“, због културолошких разлика изме?у ове две популаци?е.[3]
Са почетком рударских операци?а у Пангуни, почели су да се ?ав?а?у сукоби. Многи локални зем?опоседници заузели су став против рудника ко?и ?е довео до прилива радне снаге из других делова Папуа Нове Гвине?е. Поред тога, староседеоци су били забринути због штетних утица?а на животну средину, док су запажали да ве?ина профита од рудника напушта острво. Пре стица?а независности Папуе Нове Гвине?е 1975. године, острво Богенвил ?е покушало да се отцепи и постане независно. ?егови представници постигли су договор о да?о? децентрализаци?и са аустрали?ском владом, што ?е донекле ублажило забринутост становништва Богенвила.[4]
Сецесионистички покрет и изби?а?е сукоба
[уреди | уреди извор]До кра?а 1988. тензи?е око рудника довеле су до локалног наси?а. Огромно зага?е?е ваздуха и воде, онемогу?ава?е по?опривредне производ?е, као и ме?унационална нетрпе?ивост довели су до све чеш?их сукоба. Влада ?е стога распоредила мобилне одреде Кра?евске полици?е Папуе Нове Гвине?е и Одбрамбене снаге Папуе Нове Гвине?е у околину рудника Пангуна.[5] Иако ?е првобитно био ограничен на подруч?е око рудника, сукоб се касни?е интензивирао.[6] Обе стране су при?авиле случа?еве злочина против староседелачког становништва током борби изме?у владиних снага и побу?еника Богенвилске револуционарне арми?е. Сукоб ?е затим прерастао у општу сепаратистичку побуну. Компани?а Рио Тинто ?е 1989. затворила рудник, а многи дош?аци напустили су острво. Борбе су тра?але годину дана, а у том периоду ?е наводно дошло до широко распростра?еног крше?а ?удских права, ук?учу?у?и спа?ива?е бро?них села.[5] Ме?утим, почетком 1990. Папуа Нова Гвине?а ?е повукла сво?е трупе, чиме ?е Богенвил потпао под пуну контролу Богенвилске револуционарне арми?е.[5] Упркос томе што ?е првобитно пристао на разоружа?е сво?их снага и почетак преговора, лидер Богенвилске револуционарне арми?е Франсис Она ?еднострано ?е прогласио независност Богенвила у ма?у 1990.[7][8]
Услед ?едностраног проглаше?а независности, влада Папуе Нове Гвине?е ?е увела блокаду Богенвила.[9] Блокада ?е спроведена кориш?е?ем хеликоптера UH-1 Ирокво?с и патролних чамаца класе Пацифик ко?и су испоручени Папуи Ново? Гвине?и као помо? аустрали?ске владе касних 1980-их у оквиру програма сарад?е у области одбране ко?и ?е тра?ао од проглаше?а независности Папуе Нове Гвине?е.[10][11] Други облици подршке Аустрали?е, ко?и су представ?али део ?ених напора за изград?у капацитета Папуе Нове Гвине?е, ук?учивали су финансира?е Одбрамбених снага Папуе Нове Гвине?е, набавку оруж?а и муници?е, логистику, обуку и сла?е по?единих специ?алистичких и техничких саветника и особ?а. Слична помо? пружена ?е и полици?ским снагама.[12][15] Аустрали?а ?е послала хеликоптере без наоружа?а и под условом да се не?е користити у оружаним сукобима; ме?утим, Одбрамбене снаге Папуе Нове Гвине?е су накнадно уградиле митра?езе у супротности са споразумом и касни?е их користиле као борбене летелице.[8][16][17] [20] Блокада ?е остала на снази до примир?а 1994. (иако ?е према неким деловима Богенвила блокада неформално продужена до 1997).[8] Индонези?а ?е тако?е помагала властима Папуе Нове Гвине?е у борби.[21]
Франсис Она ?е успоставио привремену владу Богенвила, самопрогласивши се за председника. Бивши преми?ер покра?инске владе ?озеф Кабуи именован ?е за потпредседника.[8] За во?ног команданта Богенвилске револуционарне арми?е постав?ен ?е Сем Кауона, бивши официр Одбрамбених снага Папуе Нове Гвине?е.[22] Ипак, привремена влада Богенвила ?е поседовала мало стварне мо?и и острво ?е почело да тоне у хаос.[7] [5] Командна структура ко?у ?е успоставила Богенвилска револуционарна арми?а у мало? ?е мери имала стварну контролу над разним групама широм острва ко?е су тврдиле да представ?а?у део Богенвилске револуционарне арми?е.[23] Бро?не криминалне банде ко?е су биле повезане са Богенвилском револуционарном арми?ом, опрем?ене углавном оруж?ем сачуваним из борби у Другом светском рату, терорисале су села, почи?ава?у?и убиства, силова?а и п?ачку. Богенвил ?е поде?ен изме?у неколико фракци?а,[24] пошто ?е сукоб попримио етничке и сепаратистичке карактеристике.[6]
Поделе у сукобу су углавном биле повучене по клановским лини?ама. Поред блокаде, посто?ало ?е 70–80 ма?их племенских сукоба ко?е ?е привремена влада Богенвила требало да реши.[25] Пошто ?е привременом владом Богенвила, као и Богенвилском револуционарном арми?ом, доминирао клан Насиои, становници острва из других кланова су били скептични према ?иховим ци?евима, посебно на северном Богенвилу.[7] На острву Бука, северно од Богенвила, формирана ?е локална милици?а ко?а ?е успела да истисне Богенвилску револуционарну арми?у у септембру, уз помо? папуанских трупа.[23] До кра?а 1990. Одбрамбене снаге Папуе Нове Гвине?е су контролисале Буку, док ?е Богенвилска револуционарна арми?а контролисала остатак Богенвила.[7] Рани покуша?и решава?а сукоба резултирали су потписива?ем споразума 1990. и 1991. године; ме?утим, ни?една од страна ни?е поштовала услове споразума.[26] [27] У ме?увремену, руководство Богенвилске револуционарне арми?е, ко?е су предводили Она и Кауоне, дошло ?е у сукоб са некима од политичких лидера, као што ?е био Кабуи.[27] Неколико других провладиних сеоских милици?а, ко?е су за?едничким именом називане снагама отпора, а ко?е су наоружавале Одбрамбене снаге Папуе Нове Гвине?е, истиснуле су Богенвилску револуционарну арми?у из сво?их области.[28] Током 1991–92, Одбрамбене снаге Папуе Нове Гвине?е су се постепено вра?але у Богенвил, преузима?у?и контролу над севером и ?угозападом главног острва.[29]
Политика Папуе Нове Гвине?е према Богенвилу ?е постала агресивни?а након пораза актуелне владе на изборима 1992. године. Нови преми?ер Па?ас Вингти заузео ?е знатно ратоборни?и став.[23] У периоду 1992–93, Одбрамбене снаге Папуе Нове Гвине?е су покренуле бро?не неодобрене прекограничне упаде на Соломонова острва у потрази за присталицама Богенвилске револуционарне арми?е. Односи Папуе Нове Гвине?е са Соломоновим Острвима су постали затегнути, а ?едном приликом су се снаге Папуе Нове Гвине?е сукобиле са полици?ом Соломонових острва, уз размену ватре. У друго? ситуаци?и, трупе Одбрамбених снага Папуе Нове Гвине?е искрцале су се на острво Оема.[30] Одбрамбене снаге Папуе Нове Гвине?е су, у савезу са снагама отпора, поново заузеле Араву, главни град провинци?е Богенвил, у фебруару 1993.[31] Папуански министар иностраних послова сер ?ули?ус Чен покушао ?е да окупи мировне снаге сачи?ене од трупа из других држава подруч?а Пацифика, али ?е Вингти одбио ту иде?у. Вингти ?е затим наредио во?сци да поново заузме рудник Пангуна, у чему ?е у први мах био успешан. Ме?утим, ?егова влада ?е била кратког века и у августу 1994. на месту преми?ера га ?е заменио ?ули?ус Чен.[32] Напад на Пангуну ?е након тога окончан неуспехом.[33] Одбрамбене снаге Папуе Нове Гвине?е су све више трпеле губитке од стране побу?еника у унутраш?ости острва, где ?е ?унгла ограничавала вид?ивост и ефикасност ?ених патрола.[31]
Чен ?е исказао намеру да прона?е мирно реше?е сукоба, договоривши прекид ватре на састанку са Кауоном на Соломоновим острвима у септембру. Сложили су се да одрже мировну конференци?у у Арави тог октобра, уз обезбе?е?е мировних снага ?ужног Пацифика, предво?ених Аустрали?ом.[34] Ме?утим, лидери привремене владе Богенвила су бо?котовали конференци?у, тврде?и да се ?ихова безбедност не може гарантовати.[35] [36] У одсуству Оне, Кабуи и Кауона су се истакли као умерени?и лидери Богенвилске револуционарне арми?е.[37] Ченова влада ?е потом ушла у преговоре са групом поглавица из клана Насиои, на челу са Теодором Мир?унгом, бившим адвокатом Удруже?а зем?опоседника Пангуне. То ?е резултирало успостав?а?ем прелазне владе Богенвила у априлу 1995. године, са главним градом у Буки.[38] Мир?унг ?е био именован за преми?ера компромисне владе, али на кра?у ?ни?е био у ста?у да премости ?аз изме?у тврдолини?аша на обе стране“.[39]
У ме?увремену, Чен ?е почео да испо?ава фрустраци?у због изостанка напретка.[40] Након рунде преговора у Кернсу, Аустрали?а, у септембру и децембру 1995, изме?у Богенвилске револуционарне арми?е, Богенвилске прелазне владе и владе Папуе Нове Гвине?е, у ?ануару 1996, након повратка у Богенвил, на представнике Богенвилске револуционарне арми?е/Богенвилске привремене владе, ук?учу?у?и Кабуи?а, пуцали су припадници Одбрамбених снага Папуе Нове Гвине?е.[41] Касни?е су на ку?у представника Богенвилске привремене владе на Соломоновим острвима, Мартина Мирори?а, бачене бомбе. Богенвилска револуционарна арми?а ?е потом предузела акци?у одмазде на северном Богенвилу и на Буки.[42] Чен ?е одлучио да одустане од покуша?а да се до?е до мирног реше?а и 21. марта 1996. одобрио ?е укида?е примир?а на Богенвилу.[43] У обра?а?у наци?и, об?авио ?е сво?у одлуку да се приступи во?ном реше?у.[42]
Афера Сендла?н
[уреди | уреди извор]Пошто ?е влада Аустрали?е одбила да пружи директну во?ну подршку Папуи Ново? Гвине?и, заговара?у?и политичко реше?е сукоба, Чен ?е почео да тражи друге савезнике.[44] Афера Сендла?н започела ?е у марту 1996. године, када ?е влада Папуе Нове Гвине?е покушала да уна?ми пла?енике од приватне во?не компани?е са седиштем у Лондону Sandline International, ко?а ?е након тога запослила ?ужноафричку фирму за изво?е?е во?них операци?а Executive Outcomes. Док су тра?али преговори са компани?ом Sandline,[45] у ?улу су Одбрамбене снаге Папуе Нове Гвине?е покренуле нову офанзиву на Богенвил. Напад, ме?утим, ни?е успео, због лошег логистичког планира?а, недостатка обавешта?них података о локаци?ама Богенвилске револуционарне арми?е и све ве?ег бро?а жртава.[46]
У септембру су милитанти Богенвилске револуционарне арми?е напали во?ни камп Папуе Нове Гвине?е на плажи Кангу уз помо? чланова локалне групе милици?а, убивши дванаест во?ника Одбрамбених снага Папуе Нове Гвине?е и узевши пет талаца. Ова? инцидент ?е представ?ао на?ве?и по?единачни губитак за Одбрамбене снаге Папуе Нове Гвине?е у целом току сукоба.[47] Следе?ег месеца, Теодор Мир?унг ?е уби?ен.[48] Накнадна независна истрага оптужила ?е за ова? атентат припаднике Одбрамбених снага Папуе Нове Гвине?е, као и милици?е ко?е су припадале снагама отпора.[49] [39] Дисциплина и морал су се брзо погоршавали у редовима во?ске Папуе Нове Гвине?е, чи?е су трупе стога повучене у августу, након што ?е дошло до засто?а у офанзиви.[46] [50] У то време, Одбрамбене снаге Папуе Нове Гвине?е су, уз помо? богенвилских снага отпора, имале ?прихват?иву“ контролу над око 40 процената острва, али су ипак и да?е биле ра?иве на герилске нападе, тако да ?е Богенвилска револуционарна арми?а успоставила надмо? над владиним снагама.[51]
Чен ?е донео зак?учак да на?ве?е шансе да поврати рудник Пангуна има уз помо? пла?еника компани?е Sandline, тако да ?е уговор са компани?ом потписан у ?ануару 1997. Ме?утим, вест о ?егово? намери да ангажу?е пла?енике процурила ?е у аустрали?ску штампу, након чега ?е уследила ме?ународна осуда овог потеза. Иако ?е у почетку подржавао ова? план, командант Одбрамбених снага Папуе Нове Гвине?е, ?ери Сингирок, тада се успротивио плану и наредио да сви пла?еници буду притворени по доласку у зем?у. У новонастало? ситуаци?и, Папуа Нова Гвине?а ?е дошла на ивицу во?ног удара, док ?е парламент био окружен демонстрантима и великим бро?ем во?ника. Аустрали?ска влада извршила ?е притисак на Папуу Нову Гвине?у да раскине уговор са компани?ом Sandline и пресрела ?е контигент опреме ко?а ?е допрем?ена за пла?енике. Чен ?е поднео оставку, а пла?еници су депортовани са територи?е Папуе Нове Гвине?е.[52]
Након тога, сукоб се наставио све до 1997. године.[51] У то време на острву ?е било распоре?ено приближно 800 припадника Одбрамбених снага Папуе Нове Гвине?е и 150 припадника ?одреда за сузби?а?е побуне“, док су снаге отпора вероватно бро?але око 1.500 ?уди. Припаднике ових снага су наоружале Одбрамбене снаге Папуе Нове Гвине?е и они су деловали углавном у улози локалних одбрамбених снага, док ?е само ма?и бро? био ук?учен у патролира?е са Одбрамбеним снагама Папуе Нове Гвине?е или директно ук?учен у борбе. Снага Богенвилске револуционарне арми?е проце?ена ?е на око 2000 ?уди наоружаних са око 500 комада модерног оруж?а (углавном преотетог или куп?еног од припадника Одбрамбених снага Папуе Нове Гвине?е или ?одреда за сузби?а?е побуне“) и неколико хи?ада комада старог оруж?а из Другог светског рата или ручно изра?еног оруж?а.[53] [23]
Завршетак рата и последице
[уреди | уреди извор]
Избор новог преми?ера Папуе Нове Гвине?е Била Ске?та, ко?и се рани?е противио во?ном реше?у, пружио ?е подстица? мирном реше?у сукоба. Средином 1997. одржани су разговори у Хони?ари и Бернаму на Новом Зеланду ко?и су резултирали примир?ем, као и споразумом о демилитаризаци?и острва. Након тога ?е распоре?ена ненаоружана Група за пра?е?е примир?а, ко?у ?е предводио Нови Зеланд, а ко?у су подржале Аустрали?а, Фи?и и Вануату.[54] Од тада на острву углавном тра?е прекид ватре. Након што су прекинули повезаност са Оном, Кауона и Кабуи ушли су у мировне преговоре са Ске?товом владом у Кра?стчерчу, на Новом Зеланду, ко?и су кулминирали потписива?ем Линколнског споразума, потписаног на Универзитету Линколн у Кра?стчерчу, у ?ануару 1998.[55] Према условима споразума, Папуа Нова Гвине?а ?е почела да повлачи сво?е во?нике са острва, а предузети су кораци за разоружава?е Богенвилске револуционарне арми?е и богенвилских снага отпора, док ?е распоре?ена мултинационална Група за пра?е?е мира, под во?ством Аустрали?е, ко?а ?е заменила Групу за пра?е?е примир?а. Закон ко?им би била успостав?ена богенвилска влада помире?а ни?е успео да буде изгласан у парламенту Папуе Нове Гвине?е у децембру 1998.[56]
Покра?инска влада Богенвила, ко?а ?е добила исти статус као и владе осталих осамнаест провинци?а Папуе Нове Гвине?е, са ?оном Момисом као гувернером, успостав?ена ?е у ?ануару 1999. године. Ова влада ?е, ме?утим, суспендована након што ?е ?ено формира?е наишло на против?е?е и привремених власти Буке/Богенвилске револуционарне арми?е, као и Богенвилске прелазне владе. Начи?ени су планови за измену система власти, ко?а ?е бити спроведена у две фазе: прву ?е чинило ствара?е Уставотворне скупштине Богенвила, а другу избори за Народни конгрес Богенвила. Избори су одржани у ма?у, а Кабуи ?е проглашен за председника. Ме?утим, Момис ?е оспорио законитост ових избора, уз подршку бро?них племенских поглавица и во?а отпора. У новембру ?е основано ново тело, Привремена покра?инска влада Богенвила, на чи?ем ?е челу био Момис. Приближава?е Кауоне и Момиса довело ?е до споразума кроз ко?и би два тела деловала координисано. Организовани процес помире?а почео ?е на племенском нивоу почетком 2000-их.[57]
Мировни споразум ?е постигнут 2001. године, што ?е довело до могу?ности ствара?а аутономне владе Богенвила.[58] Ипак, Она ?е одбио да на било ко?и начин учеству?е у мировном процесу и, са малом групом бораца, одво?ио се од Богенвилске револуционарне арми?е.[7] Током наредних година, наставио ?е да одби?а учеш?е у ново? влади, заузима?у?и област око рудника ко?а ?е остала забра?ена зона и проглашава?у?и себе 'кра?ем' Богенвила пре него што ?е умро од малари?е 2005.[59][60] У ма?у и ?уну 2005. одржани су избори за прву аутономну владу Богенвила, на ко?има ?е ?озеф Кабуи изабран за председника.[61]
У марту 2006. др Шаиста Шамим из радне групе У?еди?ених наци?а за пла?енике затражио ?е од Фи?и?а и Папуе Нове Гвине?е дозволу да поша?е тим ко?и ?е истражити наводе о присуству бивших во?ника из Фи?и?а у Богенвилу.[62] 2011. године, бивши преми?ер Папуе Нове Гвине?е сер Ма?кл Сомаре дао ?е из?аву у ко?о? ?е тврдио да ?е Рио Тинто играо улогу у гра?анском рату, помажу?и у финансира?у акци?а владе Папуе Нове Гвине?е током сукоба у Богенвилу, покушава?у?и да омогу?и поновно отвара?е рудника, ко?и ни?е у функци?и од 1989. Влада Богенвила ?е добила контролу над рударством на острву након доноше?а Закона о рударству на Богенвилу у марту 2015. године; ме?утим, рудник Пангуна ?е и да?е затворен.[25]
?ула 2021, власти Богенвила постигле су споразум са компани?ом Рио Тинто, ко?им се, поред осталог, ова компани?а обавезу?е да финансира спрово?е?е независних испитива?а о утица?у ко?и ?е функциониса?е рудника Пангуна на Богенвилу у периоду од 1972. до 1989. имало на животну средину, а што ?е, како се у документу ко?и су представници компани?е и власти Богенвила потписали, "довело до побуне против рудника и последичног гра?анског рата". Истовремено, Рио Тинто се обавезао да учеству?е у санира?у штете ко?у ?е функциониса?е рудника имало на локалне за?еднице. Тако?е, Рио Тинто ?е пренео власништво 53,83% рудника на владе Папуе Нове Гвине?е и Богенвила.[63]
?он Момис, председник аутономне области Богенвил, описао ?е ова? рат као на?ве?и сукоб у Океани?и од кра?а Другог светског рата.[7] Веру?е се да губици Одбрамбених снага Папуе Нове Гвине?е током борби ук?учу?у више од 300 уби?ених.[64] Са друге стране, аустрали?ска влада ?е проценила да ?е изме?у 15 000 и 20 000 ?уди могло да погине током сукоба на Богенвилу. Ме?утим, конзервативни?е процене наводе да ?е бро? погинулих у борби износио изме?у 1000 и 2000.[65] Други извори проце?у?у да ?е од 10 000 до 20 000 жите?а Богенвила умрло од наси?а или болести током овог периода,[65] док ?е до средине 1990-их преко 60 000 жите?а Богенвила живело у камповима за интерно расе?ена лица, а хи?аде их ?е избегло на оближ?а Соломонска острва.[7]
Референдум о независности
[уреди | уреди извор]?едан од услова наведених у мировном споразуму био ?е да се референдум о политичком статусу Богенвила одржи у року од двадесет година, при чему ?е предви?ени термин референдума био изме?у 2015. и 2020. године.[66] У ?ануару 2016. аутономна влада Богенвила и влада Папуе Нове Гвине?е постигле су споразум о оснива?у Комиси?е о референдуму на Богенвилу. Комиси?а ?е добила задатак да обави припреме за гласа?е о буду?ем политичком статусу Богенвила 2019.[67] Кра?ем новембра и почетком децембра 2019. одржан ?е необавезу?у?и референдум о независности,[68][69] у коме ?е огромна ве?ина гласача (више од 98%) гласала за независност Богенвила.[70][71] У ?улу 2021. године постигнут ?е споразум изме?у влада Папуе Нове Гвине?е и Богенвила, према коме ?е Богенвил сте?и независност до 2027. године.[72]
Уметнички прикази
[уреди | уреди извор]Богенвилски сукоб ?е описан у роману Мистер Пип из 2006. године, ко?и ?е написао новозеландски новинар Ло?д ?онс, ко?и ?е писао о рату, али ни?е могао да посети Папуу Нову Гвине?у. Филмска адаптаци?а овог романа сним?ена ?е 2012. године, под називом Мистер Пип, а у ?о? главне улоге тумаче Х?у Лори и новогвине?ска глумица Ксзан?а Матси.[73]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Regan & Griffin 2005, стр. 26.
- ^ ?Origins of the Bougainville Conflict”. National Film and Sound Archive of Australia. Приступ?ено 2025-08-06.
- ^ O'Callaghan, Mary-Louise (2002). ?The origins of the conflict”. Conciliation Resources. Приступ?ено 2025-08-06.
- ^ Londey 2004, стр. 215–216.
- ^ а б в г Londey 2004, стр. 216.
- ^ а б Wehner & Denoon 2001, стр. 3.
- ^ а б в г д ? е Woodbury 2015, стр. 6.
- ^ а б в г Joint Standing Committee on Foreign Affairs, Defence and Trade 1999, стр. 23.
- ^ Connell 2005, стр. 297.
- ^ Wilson 1994, стр. 32.
- ^ ?Pacific patrol boat program”. Nautilus Institute. Приступ?ено 2025-08-06.
- ^ Raath 1991, стр. 12–26.
- ^ Raath 1991, стр. 13.
- ^ Raath 1991, стр. 18.
- ^ During this period Australian Defence Force (ADF) loan personnel filled a number of key positions in the PNGDF on a regular basis, and as a result they were often at least indirectly involved in supporting most PNGDF operations, including those on Bougainville.[13] Five members of the ADF on loan or exchange with the PNGDF are reported to have visited Bougainville during the crisis; however, their duties were restricted to the provision of technical advice.[14]
- ^ Howe & Kiste 1994, стр. 305.
- ^ Grey 2008, стр. 259–260.
- ^ Callick, Rowan (2025-08-06). ?Battle intensifies over Bougainville copper”. The Australian. Sydney: News Corp Australia. ISSN 1038-8761.
- ^ Braithwaite 2010, стр. 30.
- ^ The helicopters were reported to have been maintained and operated by a private company contracted to the PNGDF at the time,[18] and were flown by Australian and New Zealand civilian pilots.[19]
- ^ Bohane, Ben (2025-08-06). ?The Bougainville Referendum And Beyond”. Lowy Institute.
- ^ Adams 2001, стр. 26.
- ^ а б в г Wehner & Denoon 2001, стр. 4.
- ^ Braithwaite 2010, стр. 29.
- ^ а б Phillips, Keri (2025-08-06). ?Bougainville at a crossroads: independence and the mine”. Rear Vision: Radio National. Australian Broadcasting Commission. Приступ?ено 2025-08-06.
- ^ Joint Standing Committee on Foreign Affairs, Defence and Trade 1999, стр. 26.
- ^ а б Braithwaite 2010, стр. 32.
- ^ Braithwaite 2010, стр. 32–33.
- ^ Joint Standing Committee on Foreign Affairs, Defence and Trade 1999, стр. 25.
- ^ May & Selochan 2004, стр. 172.
- ^ а б Braithwaite 2010, стр. 33.
- ^ May 1996.
- ^ Adams 2001, стр. 27.
- ^ Agreement between Papua New Guinea and Fiji, Tonga, Solomon Islands, Vanuatu, Australia and New Zealand, concerning the status of elements of the defence forces of those countries deployed in the North Solomon's Province of Papua New Guinea as part of the South Pacific Peacekeeping Force (1994) PITSE 18 (28 September 1994) Pacific Islands Treaty Series Pacific Islands Legal Information Institute.
- ^ Londey 2004, стр. 216–217.
- ^ Joint Standing Committee on Foreign Affairs, Defence and Trade 1999, стр. 27–28.
- ^ Joint Standing Committee on Foreign Affairs, Defence and Trade 1999, стр. 28.
- ^ Braithwaite 2010, стр. 38.
- ^ а б Adams 2001, стр. 28–29.
- ^ Adams 2001, стр. 29.
- ^ Braithwaite 2010, стр. 39.
- ^ а б Lal & Fortune 2000, стр. 265.
- ^ Dorney 1998, стр. 109.
- ^ Adams 2001, стр. 28.
- ^ Braithwaite 2010, стр. 40–43.
- ^ а б Joint Standing Committee on Foreign Affairs, Defence and Trade 1999, стр. 29.
- ^ Braithwaite 2010, стр. 41–42.
- ^ Braithwaite 2010, стр. 40.
- ^ Roberts 2002, стр. 40.
- ^ Braithwaite 2010, стр. 41.
- ^ а б Aspinall, Jeffrey & Regan 2013, стр. 122.
- ^ Braithwaite 2010, стр. 43–44.
- ^ Londey 2004, стр. 219.
- ^ Londey 2004, стр. 219–220.
- ^ Londey 2004, стр. 220–222.
- ^ Wehner & Denoon 2001, стр. 10–12.
- ^ Wehner & Denoon 2001, стр. 12–14.
- ^ Woodbury 2015, стр. 7.
- ^ McLeod, Shane (2025-08-06). ?Bougainville – The Man Who Would Be King (Transcript)”. Foreign Correspondent. Australian Broadcasting Commission. Архивирано из оригинала 2025-08-06. г. Приступ?ено 2025-08-06.
- ^ Skehan, Craig (2025-08-06). ?Ona's death paves way for mining to resume”. The Sydney Morning Herald. Приступ?ено 2025-08-06.
- ^ de Matos & Gerster 2009, стр. 243.
- ^ ?Bougainville: UN Asks for Invitation to Investigate Mercenaries” (Саопште?е). Unrepresented Nations and Peoples Organization (UNPO). 2025-08-06. Приступ?ено 2025-08-06.
- ^ ?Rio Tinto and Bougainville community residents reach agreement to assess legacy impacts of Panguna mine”. www.businesswire.com (на ?езику: енглески). 2025-08-06. Приступ?ено 2025-08-06.
- ^ Aspinall, Jeffrey & Regan 2013, стр. 123.
- ^ а б Braithwaite 2010, стр. 86–87.
- ^ Woodbury 2015, стр. 3.
- ^ ?Signing paves way for Bougainville independence vote”. radionz.co.nz. 2025-08-06. Приступ?ено 2025-08-06.
- ^ ?Bougainville referendum not binding - PM”. Radio New Zealand (на ?езику: енглески). 2025-08-06. Приступ?ено 2025-08-06.
- ^ ?Bougainville referendum: region votes overwhelmingly for independence from Papua New Guinea”. The Guardian. Приступ?ено 2025-08-06.
- ^ ?Bougainville referendum: PNG region votes overwhelmingly for independence”. BBC. 2025-08-06. Приступ?ено 2025-08-06.
- ^ Lyons, Kate (2025-08-06). ?Bougainville referendum: region votes overwhelmingly for independence from Papua New Guinea”. The Guardian (на ?езику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступ?ено 2025-08-06.
- ^ ?PNG, B’ville agree on latter’s independence”. Post Courier (на ?езику: енглески). 2025-08-06. Приступ?ено 2025-08-06.
- ^ ?Andrew Adamson to direct adaptation of Mister Pip”. www.screendaily.com. Приступ?ено 2025-08-06.
Литература
[уреди | уреди извор]- Adams, Rebecca (2001). Peace on Bougainville: Truce Monitoring Group. Centre for Strategic Studies New Zealand, Victoria University Press. ISBN 9780864734082.
- Aspinall, Edward; Jeffrey, Robin; Regan, Anthony J. (2013). Diminishing Conflicts in Asia and the Pacific: Why Some Subside and Others Don't. London: Routledge. ISBN 9780415670319.
- Braithwaite, John (2010). Reconciliation and Architectures of Commitment: Sequencing Peace in Bougainville. Canberra, Australian Capital Territory: ANU Press. ISBN 9781921666681.
- Connell, John (2005). Papua New Guinea: The Struggle for Development. New York: Routledge. ISBN 9780415054010.
- de Matos, Christine; Gerster, Robin (2009). Occupying the "Other": Australia and Military Occupations from Japan to Iraq. Newcastle upon Tyne, United Kingdom: Cambridge Scholars Publishing. ISBN 9781443804387.
- Dorney, Sean (1998). The Sandline Affair. Sydney: ABC Books. ISBN 9780733307010.
- Grey, Jeffrey (2008). A Military History of Australia (Third изд.). Port Melbourne: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-69791-0.
- Howe, K.R.; Kiste, Robert C. (1994). Tides of History: The Pacific Islands in the Twentieth Century. Honolulu: University of Hawaii Press. ISBN 9780824815974.
- Joint Standing Committee on Foreign Affairs, Defence and Trade (1999). Bougainville: The Peace Process and Beyond. Canberra: Commonwealth of Australia. ISBN 9780642366122.
- Lal, Brij V.; Fortune, Kate (2000). The Pacific Islands: An Encyclopedia. 1. Honolulu: University of Hawaii Press. ISBN 9780824822651.
- Londey, Peter (2004). Other People's Wars: A History of Australian Peacekeeping. Crows Nest, New South Wales: Allen & Unwin. ISBN 1865086517.
- May, Ronald James (1996). The Situation on Bougainville: Implications for Papua New Guinea, Australia and the Region. Current Issues Brief 9 1996–97. Canberra: Parliamentary Research Service. OCLC 221898325. Архивирано из оригинала 11. 12. 2019. г. Приступ?ено 05. 12. 2021.
- May, Ronald James; Selochan, Viberto (2004). The Military and Democracy in Asia and the Pacific. Canberra: ANU E Press. ISBN 9781920942007.
- Raath, Niki (2025-08-06). ?Moral Support? Australia's Support to Papua New Guinea's Internal Security Problems” (PDF). Issues Brief. Canberra: Parliamentary Research Service. ISSN 1037-2938.
- Regan, Anthony; Griffin, Helga, ур. (2005). Bougainville Before the Conflict. Canberra: Pandanus Books. ISBN 9781740761383.
- Roberts, John (2002). Reporting Military Conflict and Human Rights Abuse: The Australian Press and Bougainville, 1996 (PDF) (Теза). RMIT University. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 12. 2021. г. Приступ?ено 05. 12. 2021.
- Wehner, Monica; Denoon, Donald (2001). Without a Gun: Australians' Experiences Monitoring Peace in Bougainville, 1997–2001. Canberra: Pandanus Books. ISBN 1740760131.
- Wilson, Stewart (1994). Military Aircraft of Australia. Weston Creek, Australian Capital Territory: Aerospace Publications. ISBN 1-875671-08-0.
- Woodbury, Jo (?ануар 2015). The Bougainville Independence Referendum: Assessing the Risks and Challenges Before, During and After the Referendum (PDF). Indo-Pacific Strategy Papers. Canberra: Centre for Defence and Strategic Studies (CDSS), Australian Defence College.
- Bowd, Reuben (2007). Doves over the Pacific: In Pursuit of Peace and Stability in Bougainville. Loftus, New South Wales: Australian Military Historical Publications. ISBN 9780980320480.
- Breen, Bob (2016). The Good Neighbour: Australian Peace Support Operations in the Pacific Islands, 1980–2006. The Official History of Australian Peacekeeping, Humanitarian and Post-Cold War Operations. Volume V. Port Melbourne, Victoria: Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-01971-3.
- Lavaka Ata, Ulukalala (?ануар 1998). ?The Bougainville Crisis and PNG-Australia relations”. Culture Mandala: The Bulletin of the Centre for East-West Cultural and Economic Studies. Gold Coast, Queensland: Centre for East-West Cultural and Economic Studies, School of Humanities and Social Sciences, Bond University. 3 (1): 41—55. ISSN 1322-6916. Архивирано из оригинала 2025-08-06. г. Приступ?ено 2025-08-06.
Спо?аш?е везе
[уреди | уреди извор]- Coles-Janess, Wayne (1998). Bougainville "Our Island, Our Fight". Ipso-facto Productions. Архивирано из оригинала 27. 07. 2020. г. Приступ?ено 05. 12. 2021.
- Coles-Janess, Wayne (1997). Bougainville "Sandline". ABC and Ipso-facto Productions.
- Coles-Janess, Wayne (1994). Bougainville "Dirty War". ABC and Ipso-facto Productions.
- Coles-Janess, Wayne (1997). Bougainville "Forgotten". ABC and Ipso-facto Productions.
- May, Ron J.; Nicole Haley (2014). ?The Military in Papua New Guinea: A 'Culture of Instability' But No Coup” (PDF). Security Challenges. стр. 58, 59, 61, 62. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 12. 2021. г. Приступ?ено 2025-08-06. ?Shortly after this, the acting PNGDF chief of staff, Colonel Leo Nuia, publicly rebuked the defence minister, saying he 'should refrain from making wild statements on matters affecting the operations of the soldiers and police' on Bougainville.”